NJOJ…
Kada suton slazi sa visina plavi’,
Kad poslednji sjajni zračak zatreperi,
Kad ispliva mesec, u tihoj večeri,
Tvoja mila slika preda mnom se javi:
Ja na tebe mislim… I u noć, duboko,
Zanesu me lepi, ali lažni snovi;
Moja duša, tada, u radosti plovi:
Upijam u tebe, srećan, svoje oko…
I ja tebe vidim uvek, uvek istu;
Sjajnim plaštom jave san se zaogrne,
S tužnom čežnjom gledam tvoje oči crne,
Oči što odaju dušu nežnu, čistu.
Divni, lažni snovi, zar bežite veće?
O, čeknite malo, ta ja mnogo stradam…
Ja se u vas uzdam, ja se u vas nadam:
Vi ste samo izvor moje tužne sreće.
Ja i sada srećan pored pesme bivam…
A kad java dođe, znam, opet ću stradat’,
U stradanju tome sreći ću se nadat’
Čekajući suton da o tebi snivam.