Obeležavanje Praznika rada: Od zabrane do obaveze

U mnogim evropskim zemljama i američkim gradovima 1890. godine radnici su izašli 1. maja na ulice tražeći, kao i u Čikagu, osmočasovno radno vreme. U Nemačkoj je došlo i do nereda kada se u proteste umešala policija, a u mnogim gradovima demonstracije su održane uprkos pretnjama vlasti da će policija rasterati učesnike.

Isečak iz Radničkih novina 1897. godine

U Beogradu 1. maj nije se slavio te godine, a jedini trag obeležavanja ostao je zapisan u Malim novinama koje su donele srpskoj javnosti izveštaje o proslavama u Parizu, Beču i drugim mestima. Na stranicama tog lista našli su se i stihovi Milorada Mitrovića – prva pesma na srpskom jeziku posvećena 1. maju.

Tek 1893. godine održana je proslava u Beogradu. U osam časova radnici su se okupili u „Radničkoj kasini“ u Makedonskoj ulici, noseći crvene trake na kojima je pisalo „Proleteri svih zemalja ujedinite se!“ Sat vremena kasnije ispred kafane odjeknula je „Marseljeza“ praćena poklicima „Živeo Prvi maj!“ Žandarmi su tada blokirali kafanu, a većina radnika se razišla. Sedamnaestorica obućara su, međutim, praćeni žandarmima krenuli na Topčider gde je, kako beleži Života Kamparelić u Godišnjaku Beograda (1959), pročitan pozdrav Vase Pelagića „mladom srpskom proletarijatu“.

Naredne godine radnicima je stigao i poziv Zanatlijskog saveza da obeleže Prvi maj: „Radenici, izjavite Prvog maja negodovanje i protest protiv današnjeg poretka koji vas gura u sirotinju i razvrat; istaknite zastavu na kojoj su upisane želje vaše: osam sati dnevnog rada i sva politička prava kao opšte pravo glasa i tako dalje.“

Radnici su se odazvali pozivu i održali protestnu šetnju od Kalemegdana do Topčidera gde je u kafani „Burdelj“ Vasa Pelagić održao govor.

Policija je 1895. godine demonstracije rasturila, a 1896. petsto radnika i đaka se okupilo pred zanatlijskom čitaonicom i uredništvom Socijal-demokrata. U šetnji ka Topčideru, gde je trebalo da bude održan zbor, priključilo im se još 200 ljudi. Iako je skup sprečen, posle podne su održani koncert i igranka u Bajlonijevoj sali.

Proslava je održana i 1897, doduše u nedelju 2. maja, a radnici su pred zgradom Narodne skupštine skandirali „Da živi opšte pravo glasanja, da živi radni narod!“. Ovoga puta okupilo se 1.200 ljudi. Pisma istaknutih vođa tadašnjeg radničkog pokreta u Evropi srpskim socijalistima pročitana su naredne godine, a 1899. četiristo radnika je prodefilovalo gradom.

Hiljadu radnika, studenata i omladinaca je na vračarskom polju 1902. godine nosilo crvene kokarde, a na Topčideru je bilo već 2.000 radnika. Iako je konjica batinama rasterala učesnike, u „Radničkoj kasini“ održan je koncert kojem je prisustvovalo 3.000 ljudi.

Broj učesnika porastao je u narednim godinama – tako je 1905. 10.000 ljudi tražilo na Topčideru da se ne radi 1. maja. Te godine burne demonstracije održane su i u Nišu, Kragujevcu, Leskovcu, Požarevcu, Smederevskoj Palanci. Srpski radnici pokazali su time solidarnost sa ruskim proletarijatom koji se tada borio protiv carske Rusije.

U borbi protiv radničkog pokreta, vlast je dekretom 1910. zabranila da povorke idu preko Terazija, pored dvora ili skupštine. Uoči Velikog rata 1914. godine na Slaviji, nakon protestne šetnje, 10.000 ljudi slušalo je govore Dimitrija Tucovića i Dušana Popovića.

Trg Slavija 1. maja 1912. godine

I dok je rat prekinuo prvomajske proslave, 1919. godine obeležavanje je nastavljeno uprkos zabrani. Sprovedena je obustava rada, a održana su i dva velika zbora. U Knez Mihailovoj ulici omladinci i studenti razvijali su crvenu zastavu i uzvikivali borbene parole.

Od 1923, uz izuzetak 1925. godine, održavane su po dve manifestacije – jedna u organizaciji Nezavisnih sindikata i druga u organizaciji Glavnog radničkog saveza. Glavno mesto okupljanja postao je Hotel „Slavija“ u kome je 1926. otpevana „Internacionala“. Policija je 1928. upala na skup, a kada su radnici izašli ispred hotela ih je čekala konjica sa isukanim sabljama. Posle podne radnici, studenti i omladinci ipak su otišli u Košutnjak.

Šestojanuarskom diktaturom 1929. zabranjene su radničke organizacije, a 1930. oglašava se Centralni komitet Radničke partije Jugoslavije opširnim tezama, a između ostalog navodi: „Dole sa generalfašističkom diktaturom! Dole sa krvavom monarhijom! Dole sa imperijalističkim ratom! Živela jedina proleterska zemlja na svetu – SSSR!“

Do 1934. radnici se nisu okupljali na zborovima, ali počelo se sa drugačijim načinom proslavljanja, koji je preteča savremenog obeležavanja 1. maja. Odlazilo se na izlete u prirodu na kojima je govoreno o položaju radničke klase i borbi za politička i socijalna prava. Pevane su pesme političko-borbene sadržine i izvođene su „političke jednočinke“, vezivane crvene mašne ili stavljan cvet u kosu. Iako ni 1934. nije bilo proslave u Beogradu, studentska omladina iz prestonice je u Smederevu sa radnicima ondašnjeg „Sartida“ održala skup.

Od kraja tridesetih i četrdesetih sprovodi se obustava rada, demonstracije i stalno se ističu zahtevi da se zemlja pripremi za otpor protiv fašističke agresije. I tokom okupacije 1941, na poziv Komunističke partije Jugoslavije održane su demonstracije. U proglasu KPJ ističe:

„… Na okup! U ovim sudbonosnim danima potrebno je ujediniti sve vaše snage u borbi za vaš opstanak. Vaš opstanak i vaše nacionalne tekovine ugrožene su od vaših vekovnih neprijatelja. Oni teže da vas zbrišu sa lica zemlje, da vas odnarode, da vam oduzmu pravo na nacionalni i kulturni život… Više nego ikada potrebna je narodna sloga u tim teškim časovima. Ne klonite duhom, ustrajte u borbi u koju vas poziva i koju vodi avangarda radničke klase – KPJ. Da živi međunarodni proleterski praznik PRVI MAJ!“

U Službenom listu Demokratske Federativne Jugoslavije 24. aprila 1945. godine objavljena je Uredba o proglašenju Prvog maja državnim praznikom koju je potpisao Josip Broz Tito:

„Prvi maj proglašava se državnim praznikom. U državnim nadleštvima, državnim i privatnim ustanovama i preduzećima toga dana neće se raditi. Prvog maja sve radnje moraju biti zatvorene.“

Više od 250.000 vojnika, radnika, omladinaca prodefilovalo je te godine beogradskim ulicama. Prva u nizu pravih Prvomajskih parada održana je u Beogradu dve godine kasnije.