JURODIVI ČUDAK
Pop Radovan Novović, paroh premćanski (pljevaljski kraj), bi socijalističkom merom meren bio u najmanju ruku čudak, a možda bi nekim drugim očima gledan on bio ubrojan redu jurodivih Hrista radi. Sve u svemu, odlikovan je svešteničkim crvenim pojasom.
Njegova je molitva bila toliko snažna da su mu radi pomoći dolazili nevoljnici i iz drugih parohija, pa i eparhija. Nije se plašio ni pretnji, ni prezira. Po viđenju njegovih savremenika, sveštenika, bio je revnosan u službi i molitvi iako nije imao parohijsku crkvu, jer je manastir Dovolja u to vreme bio u ruševinama. Voleo je da služi u obližnjoj pećini u kojoj su u više navrata skrivane mošti Svetog Arsenija Sremca.
Otac Radovan Novović i manastir Dovolja kod Premćana
Iako vrlo načitan, otac Radovan najčešće je išao zapušten i neočešljan, smatrajući da spoljašnjost ne čini čoveka čovekom, zbog čega su ga prozvali „premćanskim Diogenom“. Mada se smatrao hrišćaninom, izneverio je mnoge hrišćanske principe, o čemu svedoči i anegdota kada su ga tokom rata uhvatili četnici.
Otac Radovan je jako voleo decu i vodio je računa o njihovom obrazovanju; veliki broj premćanske dece upravo je od njega naučio da čita i piše. Devojčice koje su se učile od popa prvoj pismenosti sećaju se da ih je oslovljavao sa „curke“ i da je bio prema njima blag i strpljiv, ali i da su ih odvraćali od druženja sa njim.
Molitva, služba Bogu i rodu je bio njegov životni poziv, a anegdote, po kojima je upamćen, bile su za njega ventil kroz koji je davao oduška svom jedu na jedan taktičan i poučan način. Nemali je broj ovakvih anegdota iz života blaženopočivšeg oca Radovana Novovića, ali i čudesa koja je ovaj sveštenik činio za života.
ANEGDOTE I POUKE iz života oca Radovana
Jedna od anegdota o ocu Radovanu glasi: Poznato je da je naš narod i te kako vodio računa da se ne ogreši o Boga i Njegove zapovesti. Desilo se jedne godine da je pao ogroman sneg. Ljudi iz Šaranaca i Đurđevića Tare i okolnih sela nisu mogli da pođu u Pljevlja, da bi nabavili ribu za Sv. Nikolu, pa su došli kod prote da im dozvoli da premrse Sv. Nikolu. Prota im je odgovorio: „Brale, od svoje navake, nije greota jest!“ Sledećih godina su nastavili kako je Bog zapovedao.
Već pomenuta anegdota paroha premćanskog kada su ga uhvatili četnici tiče se njegovog simpatisanja partizana i njihove borbe. Čuvši da on partizanima daje hranu i odeću, četnici su ga svezali i pitali zašto krši principe svoje vere. Pop je kazao da to nije kršenje principa, jer „čovek treba da pomaže čoveka“, aludirajući na njih koji njemu ne pomažu te i „nisu ljudi“. Oni su mu onda obesili oko vrata ovnovski čaktar (zvono) i odveli ga prema gubilištu, usput ga vređajući i ponižavajući. Upitaše ga: „Pravo kaži, pope, kako ti izgleda taj čaktar o grlu?“, a na to će on dovitljivo:„Izgleda mi kao svakom ovnu pred ovcama!“.
Šezdesetih godina prošlog veka u selu Premćani srete se pop Novović sa tada nevestom Marom Vuković, koja je bila poznata po tome što je iako mlada volela pedantnost, i po lepom starom običaju nazva joj: „Pomoz Bog, nevjesto“. „Bog ti pomogao, pope“, uzvrati nevesta. „A je li, brale (to mu je bila uzrečica), šta ti misliš, je li važnije kad je sud čist spolja ili iznutra?“ Nevesta sramežljivo: „Najbolje je kad je čist i spolja i iznutra, ali ako već moram da biram, onda važnije je unutra. „Ehe“, reče pop, koji je znao da ga seljani gledaju popreko, jer je za njihove kriterijume bio neuredan, „tako ti je i sa čovjekom, važnije je da je čist iznutra, a takav sam ti ja, brale“. Pop ode, a nevesta nauči jednu od važnih životnih lekcija, koju i danas pamti.
U istom tom posleratnom periodu, mlada Stanka Vuković ostala je udovica sa sedam maloletnih ćerki; živela je od poljoprivrede i stočarstva i desilo joj se da nikako nije mogla održati sir već bi se stalno kvario, a to je bila velika nevolja, znajući da je to bila osnovna životna namirnica, i za prehranu porodice kao i da se uzme neki dinar. Znajući da je popova molitva jaka i da joj samo on može pomoći, ona pošalje zaovu da zovne popa da joj okadi mlekar (sud za mleko) i pomoli se. Pop dođe, okadi mlekar, pomoli se i napravi jedan manji drveni krst koji zabode za rogove od mlekara i kaže joj da ne brine i kad se sa planine spusti u selo da taj krst ponese i da će od tada sve biti u redu. Zai- sta, tako je i bilo.
Noseći putir sa Svetim Pričešćem da bi pričestio bolesnog parohijanina, pop Novović naleti na komunističku zasedu. Želeći da ponize njegovo zvanje i samu svetinju, komunisti pokušaju rečima da ga nateraju da prospe Svete darove. No, znajući da svetinju mora braniti svojim životom, a nemajući druge podrške osim živog Boga, otac Radovan ih zakune silom Svete Trojice i oni svi neobjašnjivo ustuknu od njega i Putira i ostanu kao zaleđeni sve dok on nije minuo dovoljno daleko.
Izvor: Svetigora