S TOBOM BEZ TEBE
Prazan je dan
kada te ne vidim
a pun je srama i kajanja
kad dodješ
ali nisi sama.
Tada ne umem da te gledam
i čini mi se da sam ravnodušan
prema tvojoj plavoj kresti
i vlažnoj nagoti očiju
prema kopčama tvoje haljine
koje te otvaraju kao školjku
od vrata do nespokojnog stegna.
Zaključujem da govoriš previše
da se previše krećeš-okrećeš
bez potrebe – čemu? –
kad znam da posle toga nećeš
ni sa kim poći u zagrljaj
koji te opravdava.
Puštam te da me napuštaš
puštam te daleko-daleko od sebe
niz pučinu ulice
gde se tvoj hod vijori
kao plamen ili kao katarka.
Prosto stanem
mirno zaostanem
i kad skreneš s pravca mog pogleda
ne osvrćem se za tobom više
nego za onom tamo ženom u žutoj suknji
koja zemlji nogama maše.
Ja se samo stidim i kajem
što sam proveo dan tako pogrešan
i slušam smrt kako broji prestupe naše.