STABLO RAZBIJENO KIŠOM
Stoletno stablo razbijeno kišom
u turobno podne kamenog predela.
Od studeni ranjen prostor obilazi stene
i ništavilo pakleno zaslepljuje misli.
*
Ko je uzdrhtao od zamagljene daljine,
ko je bio razdiran odjekom svog glasa
u smućenoj dubini provalija?
Ko je drhtao kao harfa na crnom vetru,
ko je uzdahnuo kad munja ispuni prostor?
Koga je izbavila nežnost plavog neba?
Ko je bio odbranjen zlatnim mecima zvezda?
Ko je razumeo sivi muk planine?
Ko je bio іspunjen tamom nedozvanog časa?
Ko se nije izgubio u beskrajnom dolu istorije
kao osušeni list bez mirisa i boje?
*
Ko je u pepelu pakla video trag krvi?
Ko je senku svoju pokretom zarobljenu
čuvao u srcu bez ljubavi i mržnje?
Ko nije silovao vreme, ko nije psovao vatru?
Ko je došao da se ispovedi vodi?
Ko je zaslužio da ga sunce sasvim greje?
*
Stoletno stablo osušeno vetrom
ne zna kako da se u pejsažu brani,
a tvrđava na brdu, crna od ognja i smrti,
čuva spokojstvo mrtvih i prezir slave.
*
Ptice drhte u smiraju kamenja
i teška tišina daІjine, ljubičasti štit,
iznad planina čuva neuhvatljiv plen.
*
Ko je bio u večnom i za trenutak večnog?
Ko s vrhova nije izmerio provaliju?
Ko otvarajući dušu ne ulazi u klanac praznine?
Ko nije iznemogao od zvuka drevnog mraka?
Ko nije bio nevidljivo lice, skamenjeno čelo
na kome se vetrovi ukrštaju i lome oluje?
Ko nije iščezao ko prisustvo tiranina?
Ko nije bio zaboravljen i od smrti?
*
Ko nije uzdahnuo: a šta najzad, šta?
Kome nije zgrčena radost detinjstva?
Ko nije došao iz Ništa i u Nejasnom stišan?
Kome nisu pretila prostranstva bar krišom?
*
Suvišna je ova pesma bez prijateljskog krova.
Tišina bez poverenja, olujina.
U tom vremenu, oglodanom od mrtvih i od živih,
ni proroka čovek više ne želi sresti.