TRAGEDIJA OČIJU
U očima je stalno neka žudnja, vatra.
Oči se sreću, preleću i seku.
Oči su kiše koje žljebom teku.
Oči su vihor i cirkuska šatra.
Nju ne znam kako u dubini zovu
al ja je srećem dnevno dva tri puta.
Ona u oku mome tužno luta
ko ranjen golub na sunčanom krovu.
Ne smem joj reći ni reč o očima,
ni reč o danu, koji okom gleda.
Ona je tajna blagih drvoreda
koja za okom zanos lišća ima.
Na živom mestu ulice gde oči
vriju i gde pale, gde se gase
sva svetla krvi što iz oka krase,
htela bi možda u zagrljaj poći.
Al’ ko bi hteo reći kako nije
u oku nekom nož oštar i zao
i kako nije neko okom klao,
taj onda ne zna koren tragedije.
U oku koren tragedije niče.
Obmana svetla zbog struka, zbog kose,
a posle slepca žive noge nose,
slepca što svu noć u sebi nariče.
Nju ne znam kako u dubini zovu,
al ja je srećem dnevno dva tri puta.
Ona u oku mome tužno luta
ko ranjen golub na sunčanom krovu.
I da je možda zbog očiju shvatim
i da je možda zbog očiju vijem,
pa posle samac da mrem i da pijem,
i skupom krvlju svoju bol da platim.
Il’ da se rešim, pa u nepoznato
da se sakrijem i da se ne javim
nikada više oku koje slavim!
***