ZAVIČAJ LABUDOVA
Znam da tamo u zavičaju slepe nežnosti,
u izgubljenom raju neizgovorenog, razumeš,
žive labudovi, rascvetani na zelenom
ogledalu, lepi od svetlosti koju smo zaboravili
kada smo postali opasno jači, kada smo
postali strele što su brže od sebe.
Kaži mi kako da nađem zavičaj labudova
što se katkada javlja u korenju tvog osmeha
kao san o obali bezbolno stopljenoj
sa plavom svetlošću u kojoj dišu labudovi.
Možda treba da se polako razoružam
kao vojnik što će da uđe u reku, u letnje
popodne, pa odlaže oklop u prašnjavu travu,
pijan od sunca. I onda da padam kao krik
u kamenoj ljusci, dok ne razbijem okno jave.
Možda bih video kako uzleću labudovi,
naoružani lepotom jačom od našeg trajanja.
možda bih umeo da se vratim, da te iznenadim
slikom labuda, prokrijumčarenom u očima
koje bi prepoznala. Ili bih možda ostao
tamo u zavičaju naše nežnosti
mrtav, zauvek zgrčen od divnog užasa,
umrljan krvlju labudova.