Život u Kini je imitacija života podvučena žutom

OSVRT NA RIGIDAN KINESKI SISTEM

Svakodnevni život u Kini je jedan veliki projekat, i svaki stranac koji ne zna kineski oseća se kao da se upravo probudio u seriji „Zona sumraka“. U Kini se, na primer, postavljanje pitanja smatra nesposobnošću da rešiš problem i razlogom za „gubljenje obraza”, a ako je zapitkivanje učestalo, smatra se glupošću. I još je mnogo paradoksa u funkcionisanju ove daleke zemlje.

Martovsko jutro u školi nam počinje uobičajeno… Smrznuti sedimo u kancelariji internacionalne kineske škole u kojoj je zabranjeno držanje bilo kakvih grejnih tela sa objašnjenjem da električna instalacija to ne može da izdrži! Kuvamo kafu jer kuvalo nam je ipak dozvoljeno, a i vruća voda je dostupna jer se ovde smatra lekom za sve.

„Izvinite, direktorka, meni je veoma loše, imam temperaturu i kašljem, curi mi nos i teško govorim”, rekoh jednom prilikom.

„Pijte više vruće vode i bolje se oblačite, vi treba da budete primer našim đacima!”, odgovor je upućen meni.

Onda sledi tekstualna poruka na našem forumu u okviru Wechat aplikacije, koja ovde kao Viber služi za komunikaciju: „Mole se svi nastavnici engleskog jezika da na smotri učenika ujutru ispred škole ne nose kape, šalove i rukavice jer time daju loš primer svojim učenicima!”

Šta je gospođa time htela da kaže nikada nećemo saznati… Možda je sramota pokazati da ti je hladno i da bi možda u škole i ostale institucije trebalo uvesti grejanje?! Mnogo je lakše da deca ispod svojih trenerki nose pidžame, duge gaće ili džempere. Ali gledano s druge strane, uvođenje grejanja znači trošenje novca, a novac je ovde svetinja – redak i obožavan bez premca!

Svake srede u školi je „English Day” (Dan engleskog jezika). Uobičajeno je da uz zvuke legendarne kompozicije Johana Štrausa „Radetzky March” (čitaj: Radecki marš), svi zajedno s decom izađemo na fudbalski teren u školskom dvorištu i prisustvujemo podizanju kineske zastave, držanju govora školarcima u rano jutro o higijeni i oblačenju, pevanju kineske himnei klanjanju direktorki i nastavnicima. Ne zaboravite, reč je o internacionalnoj školi u kojoj ima dece iz Rusije, Ukrajine, Koreje, Tajvana, Bangladeša, Egipta, Pakistana, Meksika, Nemačke i Holandije…

Zapitam se da li je gospođa direktorka uopšte svesna za koga je napisana kompozicija koju pušta (za austrougarskog generala) i da li je ona simbolički posvećena njoj kao „generalnom vođi” obrazovnog sistema Regent’s, kojem naša škola pripada. Upitam se zašto deca u internacionalnoj školi pevaju kinesku himnu?!

Kako bilo, dok smo mi postrojeni, ona kao i general Radetzky (Radecki) hoda oko nas i zagleda da li poštujemo propise njene kulture i etike. Ali, s obzirom na to da ovog jutra pada kiša, sedimo po kancelarijama i uz kafu slušamo pesmu „Easter bunny” (Uskršnji zeka), a naša koleginica čita tekst o Isusu Hristu kineskoj deci i deci stranaca na engleskom, naravno. To praktično znači da njeno čitanje prepoznaje 1 odsto populacije u školi – 8 stranih nastavnika, dvadesetak učenika čiji roditelji govore engleski, pa su i oni došli s predznanjem, i desetak kineskih nastavnika engleskog jezika.

„A ko je Isus Hrist?”, toga dana sam više puta pitala neke od svojih kineskih, bangladeških, korejskih i tajvanskih učenika. Oni samo sležu ramenima i spuštaju glavu na dole, tipična reakcija dece, na jedno uvo uđe, a na drugo izađe… Slabog znanja engleskog, koje se bazira na ponavljanju bez razumevanja, nikad čuli ni videli ništa na zadatu temu kod svoje kuće, na televiziji ili u filmovima… Nikad ne postavljaju pitanja i nikad ih ne interesuje zašto uče ili rade ono što je na rasporedu. Slepo se buba napamet i drži se jezik za zubima. Tog dana se u školu donose ukrašena jaja i dele čokoladne zeke, prikazuju im se prezentacije u PowerPoint-u o Uskrsu, kao da deca azijatskog i hindu porekla u osnovnoj školi imaju predstavu o čemu je u stvari reč?! Ali, sve u svemu, deca se zabavljaju – jaja su šarena, zeke su od čokolade, puštaju se crtaći o uskršnjim zekama i ceo dan je jedna velika šarada.

U Kini se postavljanje pitanja smatra nesposobnošću da rešiš problem, razlogom za „gubljenje obraza”, a ako je zapitkivanje učestalo, smatra se glupošću! Zaključak? Svi stranci su glupi i nekulturni. S druge strane, sve što dolazi od stranaca, iz takozvanog „zapadnog sveta”, prihvata se bez ikakvog preispitivanja sa idejom da to treba usvojiti. Iz našeg ugla, to izgleda smešno i potpuno se ne uklapa u ovdašnji mentalitet i životne navike. Uprkos zvaničnoj predstavi o neprijateljskom odnosu prema Americi i njenim političkim i drugim tendencijama, većina Kineza misli da sve sto je sa Zapada u stvari dolazi iz Amerike, a njihova „edukovana populacija” koja dolazi u dodir sa strancima slepo slavi sve njihove praznike kao što su Dan zahvalnosti, Dan nezavisnosti, te u skladu sa tim i katolički Božić, Novu godinu po hrišćanskom kalendaru, Uskrs itd.; jede se brza hrana u Mekdonaldsu, KFC-u, Burger Kingu… Toliko o njihovoj zdravoj ishrani i tvrdnjama da su stranci krivi za sve što je loše u Kini. I dok naš veliki vođa daje izjavu da je Srbija kao mala Kina, njegovi građani ovde zarađuju velike pare zato što su, prosto rečeno,„beli ljudi”.

Sledi paradoks: ako ste beli, pretpostavka je da ste iz Amerike ili da ste tamo bili. Svest o drugim zemljama pa čak i kontinentima je vrlo slabo razvijena. Imala sam priliku da odem na poslovni ručak sa ženom koja je vlasnik škole engleskog jezika i ona mi je sa velikim uzbuđenjem saopštila da zna da mi nabroji imena svih kontinenata?! Takođe fascinira činjenica da o samoj Americi ne znaju ništa osim samog imena. Većina pitanja koja vam postavljaju, što se vrlo retko dešava, počinju sa: „A kad ste bili u Americi, jeste li….?” Ako im kažete da niste bili tamo, gledaju vas začuđeno i vrlo često ignorišu odgovor do sledeće situacije u kojoj bi da vam postave pitanje. Zapravo, ne postoje prave reči niti dovoljno definisan način da ja ili bilo ko drugi ko boravi ovde objasni logiku njihovog svakodnevnog života i svest, odnosno nesvest o svetu u kome žive.

Mogla bih satima da razrađujem priču u raznim pravcima i na taj način izgubim fokus ka zadatoj temi, ali koja je to konkretna tema o kojoj ja sada trenutno pišem?! Tema je da zapravo nikako ne mogu da se fokusiram na jednu ideju, te da budem sažeta i koncizna. Prisećam se koncepta koji se servira svima nama iz „zapadne civilizacije” o tihim, povučenim i mudrim Kinezima koji spontano i širokogrudo prenose svoje znanje sticano prenošenjem s kolena na koleno još od praotaca nekom mladom tinejdžeru-buntovniku ili uplašenom, telesno i psihički slabom pubertetliji iz americkih filmova, koji se od ružnog i odbačenog pačeta pretvara u slobodoumnog, harizmatičnog lokalnog labuda! U Kini su buka i galama sastavni deo svakodnevice. Ljudi viču, javljaju se na telefon kao da nikog oko njih nema, privlače kupce plastičnim klepetaljkama ispred radnji u cilju reklame svojih proizvoda, urlaju preko razglasa, bacaju uzorke proizvoda oduševljenoj gomili i obećavaju još besplatnih koještarija. Ljudi pljuju po ulicama u kontinuitetu, vrlo često deca vrše nuždu, a i odrasli ako zatreba. Šenžen, 15-milionski grad koji na internetu izgleda kao Njujork, vrvi od restorana koji su prljavi, bez toaleta, sa mokrim čvorom koji je uobičajeno videti na plažama unutar prostorije u kojoj sedite za stolom i jedete. Ako i ima toaleta, preporučujem krajnje strpljenje dok ne dođete do mesta koje ovde, u ovoj zemlji, nazivate domom.

Ovde je, u stvari, kad malo bolje sagledate stvari, sve stvar prezentacije i forme. Na primer, veliki broj bilborda, reklama ili veb sajtova ima naslov ili uvod na engleskom, međutim posle toga sva objašnjenja i detalji slede na kineskom. Ako se neka institucija ili kompanija baš potrudi (recimo, banka), možete naići na sledeće natpise u njima: love window (čitaj: lav vindou tj. ljubavni prozor), suspended business (čitaj: suspendid biznis), a sve ne bi li vas obavestili da je šalter zatvoren. Generalno nam uopšte nije jasno zašto bi se neko i trudio da postavlja sve ove natpise kad samo obavljanje posla u banci ili drugoj zvaničnoj instituciji može trajati satima. Razlog je njihovo nepoznavanje stranih jezika, te tako u jednoj banci čija filijala ima preko sto zaposlenih možete možda naći jednog šalterskog službenika koji obično natuca engleski.

Ako pođemo od pretpostavke da bi bilo lepo da naučimo osnovne fraze nekog jezika zemlje u kojoj boravimo, ta hipoteza vam baš neće biti od preterane pomoći kada dođete u Kinu. Kinezi nemaju svest o tome da kao stranac imate poteškoće sa izgovorom kineskog i da treba pažljivije da vas slušaju. Ogroman deo populacije vam prilazi s pretpostavkom da tečno govorite kineski, te kad nešto izgovorite, a oni ne razumeju iz prve, razgovor se završava tako što lokalni sagovornik nastavlja da vam se obraća na kineskom, a vi počinjete da se nervirate i češete po glavi. Za bilo kakvo razumevanje i iole prihvatljivu komunikaciju potrebni su vam meseci slušanja i učenja.

Svakodnevni život u Kini je jedan veliki projekat, i svaki stranac koji ne zna kineski oseća se kao da se upravo probudio u seriji „Zona sumraka“. Sećam se jedne epizode u kojoj se čovek budi kod svoje kuće i shvata da njegovi ukućani, pa zatim ljudi na ulici i kolege na poslu govore jezikom koji on ne razume… E, tako se stranac oseća kad dođe u Kinu. Možda bi najadekvatniji opis onoga što osećate ovde bio onaj stari hit Bijelog dugmeta: „…šta bi dao da sina mom mjestu, da te mrze, a da ti se dive… Šta bi dao?”

Autor: Natalija Kauzel