IZ UGLA EKONOMISTE
Odluku države da odabere model ekonomskog razvoja baziran na stranim direktnim investicijama (SDI) treba da potkrepi odgovor na pitanje – šta želite da postignete sa njima? Direktne strane investicije i Srbija se međusobno ne razumeju.
U komentaru za Novosti, ekonomista Uroš Delević sa londonskog instituta za ekonomiju John Downing, objašnjava suštinu ovog modela i daje precizna pojašnjenja kako bi realizacija SDI zapravo trebala da izgleda.
Kada se predstavnici Vlade javno pohvale uspehom zbog otvaranja italijanske fabrike četkica za motore u Smederevu, ni manje ni više nego zbog dogovora da bude dobavljač Johnson Electrica u Nišu, onda je jako važno ukazati na duboko nerazumevanje suštine stranog direktnog investiranja.
Obično je prvo pitanje za stranu kompaniju koliko će otvoriti radnih mesta. Ne pitaju ni šta će ti ljudi raditi ni koliko će biti plaćeni ni koliko je investicija postojana. Kreatori ekonomske politike su bili srećni što će strana kompanija u Srbiji proizvoditi četkice i zaposliti 50 ljudi. U zavisnosti od vrednosti investicije, Carbotech je dobio i određene subvencije od srpske vlade, a minimum 150.000 evra. Da bi lokalna privreda imala koristi od poslovanja multinacionalne kompanije, ona mora biti povezana sa domaćim privrednicima.
Dve stvari državni činovnici nikako ne mogu da shvate kada su u pitanju SDI:
- Prvo, da bi postojao uticaj SDI na ekonomski razvoj, država primalac investicija mora imati komplementarnu industriju.
- Drugo, strane direktne investicije nemaju automatski uticaj na ekonomski razvoj i iste ni u jednoj zemlji na svetu nisu bile niti će ikada biti katalizator ekonomskog razvoja.
Za ovo postoji jednostavan razlog, uticaj multinacionalnih kompanija, kao najvećih generatora SDI, na lokalni ekonomski razvoj se vrši kroz saradnju sa lokalnim proizvođačima. Ako dovedete stranu kompaniju, a onda joj i za dobavljača dovedete drugu stranu kompaniju, pa za distributera treću, onda nema govora ekonomskom razvoju. U tom slučaju, multinacionalne kompanije deluju nezavisno od lokalne privrede i samim tim nemaju pozitivan uticaj na nju.
Kompanije ne interesuje zadovoljavanje interesa države za transferom tehnologija, već ih interesuje zadovoljavanje interesa svojih akcionara. Tako i država treba da brine isključivo o interesima svojih akcionara – građana. Njihov dugoročan interes nije da bude nisko plaćen radnik u tuđoj fabrici, već vlasnik sopstvene. Elem, da bi lokalna privreda imala koristi od poslovanja multinacionalne kompanije, ista mora imati ostvarene veze sa domaćim privrednicima.
Omalovažavanje domaćih privrednika
Da li kreatori ekonomske politike zaista misle da srpski privrednici nisu u stanju da proizvedu četkice?
Već skoro dve decenije konstantno slušamo vlast koja omalovažava srpske privrednike i poručuje narodu da je nesposoban da bilo šta sam proizvede, i sve je nekako bolje ako je strano, samo da nije srpsko. Odlučeno je da italijanski državljanin Lorenzo Dattoli treba da ima posao, a ne srpski privrednik. Dattoli će zaposliti 50 radnika da po čitav dan sklapaju četkice i za to dobijaju mizernu platu, a profit seli nazad u maticu kompanije. Nema visokotehnoloških funkcija, nema funkcije za istraživanje i razvoj, nema prenosa znanja.
Dobar primer: Češki ministri razumeju čemu služe SDI
Češka je uspela da iskoristi SDI u svrhu lokalnog ekonomskog razvoja i izađe iz tranzicije, jer su češki ministri znali čemu SDI služe.
Češka vlada pita stranog investitora koje proizvode kupuje od dobavljača i odakle ih uvozi. Onda napravi listu proizvoda koji služe kao input stranom investitoru i ode u privrednu komoru i pita češke privrednike ko to može da proizvede po istom kvalitetu. Oni koji imaju proizvodne kapacitete dobijaju dugoročne jeftine kredite. Predstavnici vlade se vraćaju kod stranog investitora i kažu: “Ove proizvode možete kupiti od čeških privrednika i koristiti u svojoj proizvodnji. Ako vam oni budu dobavljači, dobićete umanjenje poreza u narednih 5 godina.”
Ovako SDI uspeva u nekim državama. Češki privrednik će zaposliti ljude i plaćati porez, učiće od multinacionalne kompanije kako da bude efikasniji jer na dnevnom nivou ima kontakte sa njom, kasnije će i sam krenuti da izvozi za druge fabrike. Ovo nije hipotetički primer, ovo je bio proces i kada su Peugeot i Toyota u Češkoj otvarali pogone, i mnogi drugi.
Uloga vlade u privlačenju i realizaciji SDI
Uloga vlade je da omogući stvaranje “veza” preko kojih lokalni privrednici imaju korist od transfera znanja od stranog investitora.
Tzv. efekat prelivanja omogućava “prelivanje” tehnologija i upravljačkih sposobnosti sa strane kompanije na domaću. Prema tome, politika “lokalnog sadržaja” koja obavezuje investitora da određeni deo inputa u proizvodnji nabavlja od lokalnih proizvođača, pokazuje sjajne rezultate, samo ako imate ljude na rukovodećim mestima koji to umeju da sprovedu u delo. Dakle, uloga Vlade je da omogući stvaranje “veza” preko kojih lokalni privrednici imaju korist od transfera znanja od stranog investitora.
Razvojni efekti SDI su mogući samo onda kada SDI postoji, kada postoje “veze” za lokalnim privrednicima i kada postoji “efekat prelivanja” tehnologija i znanja. U suprotnom, možete dovesti sve investitore sveta, Srbija će i dalje biti zemlja jeftine radne snage koju kompanije iskoriste i odu.
Autor: Uroš Delević, Ekonomski institut John Downing iz Londona
Izvor: Novosti.rs