NIŠTA SE NE MOŽE SAKRITI
Nema ništa tajno što nekada neće biti javno, ni sakriveno što se neće doznati i na videlo izaći. Problem savesti svakog od nas tretira ovaj odnos javno-tajno.
Postoje mnoge stvari koje radimo, a mislimo ili bar, verujemo da smo to uradili tajno da drugi ne vide. Svako od nas je to nekada radio, posebno dok smo bili deca, mada neki ne prestaju ni do kraja života.
Pojedinci se u toku života promene i shvate da je to samoobmana i da obmanjuju i druge. Ta tema, barem meni, je najređe obrađivana u literaturi i štampi a pogotovo u privatnim razgovorima. Zaista kada razmislim i prisetim se, nikada ni sa kim nisam razgovarao niti čuo bilo šta na tu temu. Verujem, a i logički je tako, jer ljudi ne žele podeliti svoje tajne i skrivene želje, a ponekad i vrlo loša, skoro pogubna delanja.
Karaktera ima raznih i ishod upravo od njega zavisi kako će se izvesna situacija razrešiti ili ne. Setimo se dok smo bili deca kako nam je bilo zanimljivo i “važno“ da tako nešto uradimo. Za decu to je svojstveno, dok za odrasle bi trebalo da ta pojava isčezava, umanjuje se i nestaje. No naša tamna strana ličnosti taji duboko skrivene tajne u duši. To se može videti skoro kod svih у porodici, među prijateljima, kolegama, poznanicima – gotovo kod svih.
Gledao sam na televiziji jednu emisiju gde su istraživači-psiholozi snimali decu u vrtiću na tu temu. Jedno dete koje nije znalo da ga snimaju, uzelo je, tačnije ukralo, neku igračkicu od drugog deteta i kada su ga upitali: “Pa, gde je ta igračka?”, ono odgovara da ne zna i da je to uzeo neki drugi dečak. To se ponovilo i kod druge dece. Sličan primer je kada se malo dete “sakrije“ od odrasle osobe iza neke kutije i ne videvši drugu osobu, misli (veruje) da nije vidljivo.
Krađe raznih vrsta se rade u tajnosti ili se bar tako misli… Mnogo toga se krade, toliko da nam nije strana ni krađa i zamena decem, zatim krađa na (bar deklarativno) demokratskim izborima i slično. Mogli bismo da napominjemo i nabrajamo mnogo toga, no nije to cilj.
Krenimo samo od sebe i videćemo barem malo od stvari koje smo skrivali, radili tajno, da drugi ne vidi. Međutim, svi zaboravljamo da nam je savest uvek svedok, a o Bogu i ni pomišljamo da ga svojim postupcima zavaravamo.
Bog i savest su uvek tu, čak i pre nego li učinimo bilo šta što je već viđeno. Žao mi je onih ljudi koji radeći tajno nisu svesni da od Boga ništa ne možemo sakriti. Ko je čitao Stari Zavet i Jevanđelje to dobro zna.
Nema ništa tajno, što neće biti javno, ni sakriveno što se neće doznati i na videlo izaći. Pazite, dakle, kako slušate, jer – ko ima daće mu se, a ko nema, uzeće se od njega i ono što misli da ima.
Autor: Zoran Lazarević