SA DODELE NAGRADE „BRAĆA MICIĆ“
„Dok god u nama živi Republika Srpska Krajina ona postoji. Dok god je Kosovo u nama ono je naše“, rekla je Dara Vučinić. „Važno je da sačuvamo duh srpskog naroda i jedinstvo duhovnog prostora“, napomenuo je slavodobitnik Ci.
Nagrada „Braća Micić“, koju Književna zajednica Krajine dodeljuje za životno delo u znak sećanja na braću Ljubomira i Branka, književnike i slikare, osnivače evropskog avangardnog umetničkog pravca zenitizma, dodeljena je ove godine srpskim pesnicima Predragu Bogdanoviću Ciu i prof. dr Darinki Vučinić. Nagrade im je uručio predsednik Književne zajednice Krajine Milan Pađen, na svečanosti upriličenoj u Udruženju ratnih vojnih invalida RS u Beogradu.
Veče je uveličano izvođenjem srpskih izvornih pesama koje je pripalo u čast Pevačkom društvu KUD-a „Petrova Gora“ na čijem repertoaru su bile i „Ječam žela Kosovska devojka“, „Nema raja bez rodnoga kraja“ i druge koje su gromko odzvanjale i pobuđivale najdublja patriotska osećanja slušalaca. Program je vodio Dušan Đaković.
Balkan nudi sposobnost regeneracije
Ljubomir Micić (1895-1971) bio je srpski pesnik, prozni pisac, književni kritičar, glumac i osnivač avangardnog pokreta zenitizam. Pokrenuo je i uređivao časopis „Zenit“, mesečnu internacionalnu reviju za umetnost i kulturu koja je izlazila od 1921-1924 u Zagrebu a zatim do 1926. U Beogradu. Zenitizam predstavlja izvorno srpski avangardni pokret, koji jedini uspeva da pređe granice tadašnje Jugoslavije i postane poznat u Evropi. Ljubomir Micić je, kako je istaknuto na svečanosti dodele nagrade „Braća Micić“, smatrao da Balkan kao još uvek neistraženo područje, nudi svežinu, neiskvarenost, sposobnost regeneracije klonulog zapadnoevropskog čoveka. Njemu se u književnom i umetničkom radu pridružio i njegov brat Branko. Milan Pađen je podsetio da je Predrag Bogdanović Ci 1995. godine otvorio dveri UKS srpskim prognanicima iz Hrvatske da opevaju sudbu i usud svoga naroda i da spasu svoju dušu.
Zahvaljujući se na ovoj nagradi pesnikinja sa Kosova i Metohije Darinka Dara Vučinić, koju je takođe zadesila sudbina progona, i koja opeva svoje Kosovo i sva srpska Kosova evocirala je sećanja: „Ovu nagradu doživljavam kao blagodat i prisustvo seni onih kojih više nema. A oni su svetlost naše duše, i dok god to znamo, dok žive u nama oni su živi. Čitulje su bile poetske: „Sine , jabuko moja. Kome ću reći i kome ću teći, sine“. I znam, majke krajiške da nisu rađale sinove da prašinaju oko ognjišta već su rađale junake. A Kosovo je svih Srba, ma gde da žive, dom. Ja sam bila očarana kada smo jednom mi pesnici, pred sam rat, bili u republici Srpskoj Krajini, kada smo išli na Kulu Janković Stojana. I prvi je nastupao Matija Bećković koji je vidno uzbuđen rekao: „Ovde smo gde ima više Srba pod zemljom nego na zemlji. Ali, lako ćemo ako jesmo ljudi“. Narodni pesnik je objektivni sudac jer je narodni genije stvorio pesmu iz nutrine, iz dubine duše…“
Kosovo i u valovitim nedrima Like
„Bili smo kod manastira Dragovića. A Kosovo je svuda u svakom Srbinu i u valovitim nedrima Like. Srbije nema bez Kosova i bez krajina. Ako je Kosovo srce Srbije krajine su krila našeg naroda. Jedno je slomljeno, oporaviće se, nadam se. Dok god mi mislimo i dok god u nama živi Republika Srpska Krajina, ona postoji. Dok god je Kosovo u nama, našoj deci i unucima, ono je naše. Ne može ti niko zarobiti misao, ne može niko da ti oduzme dušu“, istakla je poetesa.
Dara Vučinić je ovom prilikom čitala pesme iz svoje zbirke „U kovitlacu slepoočnica“. Ona je posebno istakla junački duh srpski , snagu i grubost Srbinovu koja se transformiše do najdublje dubine nežnosti.
Predrag Bogdanović Ci koji je rođen u Bijeljini, prve lekcije iz svetske književnosti spoznavao je već u ranom detinjstvu učeći napamet uloge oca Bogdana Bogdanovića, prvaka drame, u glumačkim ložama pozorišta Sremske Mitrovice, Novog Sada i Sombora. Ovom prilikom on je, između ostalog, rekao da su danas na udaru globalizacije stari narodi Jermeni, Jevreji, Srbi.
„Pedeset Srba smo mi isporučili i sada se njima sudi u Hagu. Udruženje književnika Srbije je bilo na velikom udaru kada je došlo do promena 2000. godine. I uz teške muke smo uspeli taj udar da izdržimo. Važno je da sačuvamo duh srpskog naroda i jedinstvo duhovnog prostora. Najveći srpski književni časopis koji uređuje Radomir Baturan, izlazi danas u Torontu u 5000 primeraka. A srpska književnost pisana na srpskom jeziku u Australiji treba da se vrati u maticu“, rekao je Ci.
Slavodobitnik je ukazao na opsanosti od savremenih tehnologija prenosa zvuka i reči rekavši da Britanska enciklopedija više neće štampati tomove već će izdavati samo diskove. A SAD kopaju tunele duge 50 kilometara gde ostavljaju knjige.
Autor: Slavica Đukić