MEĐU KNJIGAMA
Čeznem da uđem u odaju zasvođenu knjigama,
tako čudesno šumi svetlost i cedi se niz stabljike
trg je posut uvelim lišćem
a treperava srebrna svetlost
kaplje na krov ogranaka.
Kada se zaboravi jedan časak
da si čovek?
Da bi bio čovek treba da podeliš
svaki zalogaj. To je isto kao da se plasira roba na tržištu
komad po komad
da se porez na zemlju plati.
Svaki čovek je odgovoran s onu stranu onog što stvara.
Među knjigama je uvek tišina
– sada, danas, juče
i za hiljadu godina sve je jednako.
Ista srebrnasta svetlost kroz lišće
isti šum – kada starac baca oprezno
izgužvanu požutelu hartiju.
Ovde je čovek isti
kao posle hiljadu godina
– slobodan i bezbrižan sa sviju strana
uvek čovečan.
Stvari se po svojoj volji sastaju
otvaraju svoju tajnu.
Ovde je čovek samo deo vazduha
i mirisa zemlje
– sam – jedan deo fine igre senki na listovima
hiljadugodišnje tišine
što ovde pod svodom struji.
Da li je najzad posle svega toga
ovde ostao čovek?