Da li belo vino može dugo da stoji?

Generalno sam sumnjičav prema svim vinima starijim od 2 godine, posebno prema konzumnim vinima, jer da bi vino moglo da stoji mora da bude u svemu odlično – da je za vino korišćena odlična sirovina, da postoji dobra i čista tehnologija pripreme vina, da majstor enolog zna da napravi arhivsko vino i pažljiva nega da vino dobije potencijal za odležavanje. Do sada nisam imao nešto mnogo prijatnih iznenadjenja sa starijim vinima koje su nam ljudi davali ili poklanjali. Sve je bilo manje više promašaj – prosvirano vino, oksidirano, mrtvo vino, svejedno da li je crveno ili belo.

Naši ljudi koji ne poznaju vinski svet misle da svako vino može da stoji u flaši godinama.

Za crveno vino postoji kod ljudi predrasuda da može da stoji ma kakvo bilo. To je baš predrasuda, jer vina ako nisu vrhunska i ako nemaju potencijal za odležavanje – dovoljno kiselina, tanina i ekstrakta, pa bila i crvena, ne mogu da dugo stoje. Da bi crveno vino postalo arhivsko mora da bude i vrhunski spremljeno. Obično je preporuka da se stono vino popije u roku od godinu do dve od datuma punjenja.

Imao sam prilike da pijem stvarno vrhunska mlada vina koja su imala sjajan potencijal za odležavanje u smislu sirovine od koje su napravljena, ali tehnologija vina nije bila dobra i to vino je već nakon nepunih godinu dana provedenog u flaši već bilo u padu, osećao se onaj medasti ukus propadanja vina.

S druge strane, postoji i opšta predrasuda da bela vina tek ne mogu da stoje iz mnoštva razloga. Pre svega, osnovni kvalitet belih vina su svežina koje daju kiseline a one vremenom nestaju kod belih vina, jer nema onih tanina i ekstrakata koji bi održali ta vina. To nije apsolutno pravilo, jer postoje i bela vina pravljena na antički način u velikim keramičkim amforama ukopanim u zemlji – vino iz amfora, od kojih se dobijaju narandžasta vina koja su stvorena da traju. To je tehnologija koja je sačuvana u Gruziji i ima u blizini par slovenačkih vinara koji prave vrhunska narandžasta vina koja dosta i koštaju. Najpoznatiji takav vinar bocu prodaje za preko 100 eura. No, to je potpuno drugi pristup za razliku od industrijskih vina.

Stoga nisam imao neka očekivanja od Šanse 2008, ali hajde da joj damo šansu i da je probamo, da vidimo da li bela vina mogu da stoje, što smo i uradili u društvu naših prijatelja.

Kad ono … dobro vino. Somelijeri bi rekli puterasto, ja bih rekao nektarsko vino. Odlično belo vino koje je iskoristilo svoju šansu i postalo dugotrajno, evergrin vino. Skoro pa arhivsko vino.

Naravno, belo vino Šansa je bilo staro 8 godina i nema u sebi više kiselina koje karakterišu bela vina ali je Šansa 2008 imala jaku strukturu, zaokruženo telo, prijatan miris i ukus, i zavodljivost zrelog kvaliteta. Nije oksidiralo i nije promenilo boju ka zagasito smedjem. Ukus nije dobio arome prezrelosti i vina u padu. Naprotiv, to je vino koje traži da se pije, kako mi je i moj prijatelj Toma napisao u poruci:

„Vrlo nam se dopao taj Sardone, pa te molimo da preneseš suvlasniku (Zoranu Kaplanoviću) sa kojim smo se družili i koji nam ga je poklonio (uz molbu da damo našu ocenu) da bih kupio karton tog vina … nije mirisan kao Volvija Hora (grčko vino o kome sam već pisao) ali klizi i traži ti se još i još … „

Eto Tomine i moje zajedničke ocene. U svemu smo saglasni. Postoje bela vina koja mogu da traju i koja imaju potencijal odležavanja. Čak i bela vina mogu da stoje, ali treba znati koja su to vina. Samo retka bela vina mogu da stoje duže vremena i da odležavaju. Tavka je i Šansa 2008 vinarije Do kraja sveta. Vino Šansa 2008 postoji još u nekoliko desetina primeraka po vinotekama, pa ko bude imao sreće neka se snabde dok ne nestane. Ne propustite Šansu 2008.

Vredi je imati u kućnoj vinoteci. Može to belo vino da stoji godinama. Mi smo se snabdeli rezervama.

Zlatko Šćepanović