ČOVEK, PRE SVEGA
O njegovoj disciplini i ishrani znamo sve. Ipak, upitamo se često u čemu je Novakova tajna uspeha? Kako je moguće da neko sa ovih prostora bude tako uspešan u sportu koji nije fudbal, plemenit u vremenima kada je takvih „na kašičicu“, pun ljubavi i „na zemlji“, bez obzira na sve postignute rezultate? Porazmisliti o ponuđenim odgovorima.
Novak Đoković. Kažete to negde u svetu, a oči sagovornika se rašire, usne se razviju u osmeh, a onda sledi ono čuveno, koje nam toliko prija: „Najbolji je!“. Najbolji, a naš. Pa, kako da ne prija? Ali, u čemu je njegova tajna uspeha?
Noleta su posle istorijskog osvajanja Rolan Garosa, kojim je postao teniski vladar planete jer je aktuelni šampion sva četiri grend slem turnira, stranci opisivali na najneverovatnije načine. Bilo je tu i da je čuveni robot-ubica, „terminator“, da je „vanzemaljac“… Ali, kada se sve stišalo na onoj pariskoj šljaci, čije je osvajanje toliko sanjao a toliko dugo mu je to bilo nedostižno, Novak je poslao jednu poruku koja je razotkrila tajnu njegove veličanstvenosti.
„Borio sam se sa sobom, sa svojim nervima, posle tog izgubljenog prvog seta. A kad sam počeo da igram, mislim da sam od početka drugog seta, pa do 5:2 u četvrtom, igrao možda i najbolji tenis na šljaci. A onda, prava lavina emocija. Iako sam istreniran da mislim samo na naredni poen, nisam mogao da zanemarim osećaj da sam toliko blizu. I, izgubio sam svoj servis-gem. A onda i naredni gem. Morao sam da zagrizem. Dobro sam odservirao dvaput u tom završenom gemu. Potom i taj poslednji poen, nekoliko razmena… Ne sećam se ni ja šta se sve tu dešavalo. Stvarno sam samo gledao da ostanem u poenu. Prebacivao sam lopticu preko mreže. Samo sam se nadao da će on da pogreši. Što se i desilo“, rekao je tada Nole.
To njegovo tako ljudsko, „ljudi, ne znam ni šta se sve tu dešavalo“ i ono „gledao sam samo da prebacim lopticu preko mreže“, govori da on nije nikakav vanzemaljac. Već čovek. A čoveku je, samo što smo mi to zaboravili, ili nismo bili naučeni, moguće i nemoguće. Pod nekim uslovima.
Novak je disciplinovan. I to smo takođe zaboravili da primenjujemo, pa nas ne zanima ni škola, još od najranijih dana. Ali zato umemo da se radujemo kad Nole u Španiji „Rafinim Špancima“ priča na španskom. Ili Italijanima na italijanskom. Ili Kinezima na kineskom.
Nole je vredan. On je prepoznao koji je njegov najveći talenat i svakog dana radi da se taj talenat uveća. Mi ni ne tragamo za svojim talentima. A i kada ih nađemo, dopustimo da nas neuki pregaze, jer ćutimo kad ne treba, kao što i pričamo kad ne treba.
Novak je posvećen porodici. Roditelje je prve zagrlio po osvajanju Rolan Garosa. A stara je mudrost „poštuj oca i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji“. Nama su „ćale i keva“ bitni kada nam treba novac, umesto da su nam oslonac. Titulu je slavio sa suprugom. Uzeli su se na vreme, vole se godinama. Toliko strana pojava mnogim njegovim savremenicima, naviklim na tračeve i prevare.
Nole je fizički besprekoran. Hrana je tu samo jedan segment, vežbanje mimo teniskih terena daleko je važniji. Ali, on ne zaboravlja ni to da čovek, pored fizičke, ima i svoju duhovnu stranu. Na te dve noge se i hoda kroz život. Zašto smo mi odlučili da budemo invalidi, pa koristimo samo jednu, pitanje je za svakoga od nas.
Novak ide planetom, pobeđuje sebe i one sa druge strane mreže, a propoveda ljubav. „Kome bih posvetio pobedu… ?“, upitao se posle osvajanja Pariza, pa odmah rekao: „Životu. Ljubavi koja nas ispunjava. Svim ljudima koji su mi dali toliko toga“. Nije zaboravio ni svoje pretke: „đed“ je utkan odmah u sledeću njegovu misao. A nije zaboravio ni svoje učitelje: Jelena Genčić će uvek i biti uz njega. Mi smo zaboravili ne samo pretke, već se i sa rodbinom češće viđamo na sahranama nego u lepim prilikama ili potrebama. Učitelji nam i „nisu potrebni“, sve mi znamo najpametnije.
Nije Đoković nikakav vanzemaljac. On je čovek sa vrlinama. Koji za vrline zna i koji ih neguje. Zato je tu gde jeste. I to je njegova veličanstvenost.
Baš zato, ono što Novak radi, to kako on osvaja planetu šarmom i talentom, ne treba da nas, posle istorijskog trijumfa na Rolan Garosu, dovede do zaključka: „E, sad je pokazao celom svetu!“.
Ne. Nije on sada pokazao celom svetu.
On pokazuje nama.
Sve vreme.
Izvor: Blic.rs