Omiljene kafane boema srpskog glumišta

MESTA DOBRE KAPLJICE, HRANE, PRIČE…

 

Stare beogradske kafane kriju još mnogo neispričanih priča, neodgledanih komedija, ali i tragedija. Omiljene kafane srpskih glumaca svih generacija bile su, između ostalog, „Srpska kafana“, „Manjež“, skadarlijske kafane…

Mesta za okupljanja naših velikih glumaca i bardova glumišta bili su kako bifei pozorišta tako i stare, dobre kafane. Kafane u Beogradu su bile scene na kojima su se odigrale vesele i tužne epizode, romantične priče, srećne i nesrećne ljubavi u životima glumaca koji su ih često i rado posećivali, pa čak i živeli u njima. Iako mnogih beogradskih kafana koje su bila glumačka središta više nema, iako mnogih glumaca koji su bili redovni kafanski gosti više nema, ostale su legende, anegdote i priče o njihovim boemskim danima, odnosno noćima. Klasična kafanska atmosfera na čije formiranje su velikim delom uticali i glumci ostala je ideal noćnog provoda na koji se danas mnogo ređe i teže nailazi nego pre. Za starinski kafanski duh bili su neophodni boemi srpskog glumišta.

Treba obratiti pažnju na to da kafane igraju bitnu ulogu u razvoju pozorišne umetnosti kod nas. Naime, u početku su pozorišta imala „nomadski“ karakter, što znači da se najveći broj predstava odigrao ni manje ni više nego u kafanama. Čak i nakon što je beogradsko profesionalno pozorište izgrađeno, kafane su i dalje bile mesto održavanja kultnih komada, a kasnije su mnoge bile i bioskopi. U kafanama se nije samo pilo, pevalo, veselilo i uživalo – one su nekada bila i značajna kulturna središta naše zemlje. U njima se odigralo sve ključno u razvoju umetnosti i kulture.

Srpska kafana i uvek potrebno mesto više

Na zidovima Srpske kafane nalaze se portreti glumaca pozorišta Ateljea 212 koji su ovde bili verni i stalni posetioci. U ovoj kafani postoje čak i tri posebne, bakarne stolice na kojima su počasno ugravirana imena Slobodana Aligrudića, Zorana Radmilovića i Slobodana Cice Perovića. Pored njih trojice česti gosti ove kafane bili su glumci Bata Stojković, Mira Trailović, Neda Spasojević, Taško Načić, Muci Draškić, Petar Kralj.

Mnogo puta se dešavalo da nema dovoljno mesta za sve goste, a postoji i legendarna priča da za Zorana Radmilovića jednom nije bilo mesta, pa je morao da sedi ispred toaleta ove kafane gde je napravio čitav šou i zabavljao sve prisutne glumeći baba-seru.

Jedna divna tradicija je nastala u ovoj kafani zahvaljujući glumcima. Naime, oni su uveli običaj da prvog dana nove godine oni služe zaposlene i goste u kafani, a posle se ta ideja proširila i nastala je sada već tradicionalna novogodišnja Ulica otvorenog srca.

Manjež i Dardaneli – nezaobilazne stanice glumaca

Kafanu Manjež koja je nastala 1936. godine često nazivaju i „predsobljem“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, zbog gostiju poput Voje Brajovića, Branka Cvejića, Branke Petrić, Vesne Čipić… Redovni gost bio je i Đuza Stojiljković. Zoran Radmilović je svraćao i ovde, a jednom ga je čak zbog razbijene čaše u ovoj kafani privela policija.

Niz Pop-Lukinu ulicu, nalazila se kafana Engleska kraljica koja je pre Dardanela bila prva naša pozorišna kafana. Kafana Dardaneli je nastala još sredinom XIX veka, a odmah nakon izgradnje Narodnog pozorišta postala je centar okupljanja glumaca kojima su društvo pravili i drugi umetnici poput Milovana Glišića, Stevana Sremca, Đure Jakšića, Vojislava Ilića. Pozorište je 1869. godine osnovano zahvaljujući Mihailu Obrenoviću, a kafana Dardaneli bila je usputna stanica svima koji su u pozorištu radili.

„Sve što je predstavljalo Narodno pozorište tih godina bilo je dardanelski gost“, kaže Branislav Nušić koji je vredno zapisivao zanimljive kafanske dogodovštine. Prema pričama, u ovoj kafani glumci su kritikovali upravu pozorišta, aktuelne predstave, ali i sebe. Ovde su padali dogovori i budući planovi, odigravale su se probe i uvežbavanja, dolazilo se do bitnih odluka.

U kafanu Dardaneli su glumci iz Narodnog pozorišta dolazili na pauzama, da popiju čaj sa rumom, odigraju neku partiju bilijara, ili da se jednostavno opuste, našale i pojedu nešto. Česti posmatrači toga bili su gimnazisti starijih razreda koji su i pored zabrana uspevali da dođu u Dardaneli. Branislav Nušić još kaže da je mnogo glumaca poteklo upravo iz kafane Dardaneli, jer su mladi iz prikrajka posmatrali glumačke bardove poput Ružića i Toše, i poželeli da budu na daskama koje život znače.

Kada je srušen Dardaneli, ljubitelji ove kafane su prešli u novo mesto – Pozorišnu kafanu.

Kako se nalazila baš prema Narodnom pozorištu, bila je zgodno mesto okupljanja glumaca. Iako srušena tokom rata, bila je vrlo značajna jer je u njoj počelo stvaranje Udruženja glumaca Jugoslavije. Pozorišni trg, koji je danas Trg Republike, činila je ova kafana zajedno sa Kolaracem, Dardaneli i još desetak kafana.

Ova priča je evoluirala čak i u strip „Družina Dardaneli„.

Skadarlija – ovde je pozorište živelo

Kafana Pašonin bulevar takođe se nalazila u blizini pozorišta, na samom početku Skadarlije koja je postala nastavak putanje boema glumišta. Zanimljivo je da su se u ovoj kafani održavale prve beogradske opere, a kasnije je ova kafana pretvorena i u bioskop. U Skadarliji su mnogi glumci i živeli, na primer Žanka Stokić i Dobrica Milutinović. Preko puta Tri šešira nalazila se kuća glumca Milorada Gavrilovića. Puna glumaca bila je i kafana Tri šešira. Gazda ove kafane, Stojan Krstić, imao je poseban odnos sa umetnicima, koji su kod njega mogli da žive „na veresiju“.

Ostala je legenda po kojoj su u kafani Tri šešira Čiča Ilija Stanojević i pisac Bora Stanković raspravljali o predstavi Koštana u kojoj je sam Stanojević igrao Mitketa i bio režiser. U Skadarliju je po Žanku Stokić morala da dolazi njena služavka Magda, a zabeležno je da jednom prilikom ona Žanki rekla: „Da nećeš, gospa Žanka, i krevet da ti donesem kod Tri šešira?“

U Skadarliji se zaljubljivalo, nastajale su ljubavne drame, razvijale se nesrećne ili srećne ljubavi. Glumica Vela Nigrinova, i sama čest posetilac Skadarlije, bila je poznata po svojoj zanosnoj lepoti kojom su mnogi bili opčinjeni. Jedan od njih bio je i pisac Janko Veselinović, koji se zbog lepe glumice opijao od jutra do mraka u skadarlijskim kafanama.

Zanimljivo je da je sa Velom u mislima napisao pozorišni komad Đido, a sama Vela Nigrinova je glumila glavnu junakinju u ovom komadu. Janko Veselinović nije mogao da odoli, pa je i on glumio u svom komadu pored Vele, jer je samo na taj način mogao da joj se približi, makar bilo to potpuno prividno. Međutim, tu ne staje priča o lepoj glumici. Zbog nje su dvojica ministara imala dvoboj, ali ona je svoju ljubav dala kompozirotu Davorinu Jenku, uprkos mnogim udvaračima iz Skadarlije.

Sasvim je sigurno da bez kafana pozorište i glumački poziv ne bi izgledali onako kako danas izgledaju. Stare beogradske kafane kriju još mnogo neispričanih priča, neodgledanih komedija, ali i tragedija.