POSTIZANJE RADOSTI DUŠE
Arhimandrit Tadej Vitovnički poučava pravoslavne vernike da budu dobri, ali kako kaže, „budimo dobri radi svoga dobra“, jer jedini je Bog bez početka i kraja, i Bog počiva u nama.
Volite male stvari i težite za onim što je skromno i prosto. A kad duša bude sazrela Bog će joj dati unutrašnji mir. Gospod sad samo gleda na vas i voli što čeznete za Njegovim mirom. Dok duša ne bude zrela za Gospoda. On će joj samo povremeno davati da vidi da je On svuda prisutan i sve ispunjava, sav svet, svu tvar. Tada je duša tako radosna. Onda ona sve ima. Ali posle se Gospod opet skriva od nas da bismo čeznuli za Njim i da Ga svim srcem tražimo.
Veliki asketi (podvižnici) savlađuju prirodne zakone pri punoj svesti, dok je kod svetskih ljudi život ispunjen mislima o telesnim i prolaznim problemima i čula su im zauzeta materijalnim i truležnim stvarima.
Najbolji dokaz da ljudska duša ima ogromnu silu je moć pojedinih ljudi da na velikim daljinama opažaju pojave koje su nedostupne vidnoj opciji.
U svakom čoveku postoji taj, nazovimo ga, nevidljivi ekran. Ukoliko bi čovek bio rasterećen ovozemaljskih briga, odnosno ukoliko bi njegov misaoni ekran zbog svoje neporočnosti bio čist i njegove bi opcije bile daleko dužeg dometa. Nama u tom slučaju ne bi trebalo da posedujemo ni televizor ni telefon pošto, kao što rekoh, sve to imamo u sebi.
Da se uključimo u Centralu koja će nas napajati pozitivnom energijom, treba dakle izbegavati sve one ljudske poroke kao što su ratni užasi i zverstva, neredi u svetu, nemoral, jednom rečju svaku zlu misao koja potpuno izobličuje. Napajajući se tom negativnom energijom mi u ne osećamo da i sami postajemo neka vrsta „negativnog heroja“, koga smo do maločas i sami osuđivali. Da bismo se kao kakva sijalica uključili na pravu Centralu i da bismo svuda oko sebe svetleli, potrebno je kao što sam već toliko puta rekao, postići smirenoumlje. Tu treba da nam pomognu: post, molitva i podvižništvo. To je sve ono što upotpunjuje čoveka koji želi da se napaja sa izvora „Žive vode“.
No i samo podvižništvo ma koliko da je prožeto težnjom ka uzvišenom životu traži ponekad još potpuniji život od života ispunjenog samo postom i molitvom.
Ukoliko čovek hoće da se uključi na neki drugi generator, jasno je da će i sićušni plamičak, koji nekakva mala baterija napaja, vrlo brzo ugasnuti. Takvi ljudi brzo duhovno „obnevide“, jer su izvori njihovog napajanja, tako majušni, da ponekad protekne malo vremena da bi nestao čak i taj sićušni i kratkotrajni plamičak, koji ih je obasjavao. Zar nam Spasitelj ne kaže divno: Po delima njihovim poznaćete ih.
Dok je u telu, duša je zaštićena, a kad izađe iz tela onda je potpuno nezaštićena, naga i slaba, kao puž kad izađe iz svoje ljušture. Naša duša oslobađa telo da telo može ca se odmori, jer ne može telo stalno da bude u pokretu.
Tek kad se dođe u dodir sa anđelima i svetima, shvata se Božanski svet. Gospod to dopušta ponekad i običnoj duši: onda kad nema nikakve utehe na zemlji, onda sam Gospod daje utehu. Odbačenima, prezrenima, kad im je najteže…
Smirene i krotke duše su omiljene Bogu. Ne ljute se kad ih vređaš, one su pune dobrote, pune mira. Zato treba da se potrudimo i sami svojim životom, na delu da pokažemo primer bližnjima, da se i oni ugledaju na nas, da budu blagi, mirni, dobri, krotki, smireni. Duhovi pod nebom rade svoj posao, oni gledaju da svaku dušu preokrenu prema zlu, to je njima cilj a ljudi su ti koji treba da razmisle kakvim se životom bave ovde na zemlji, jer sa karakternom osobinom prelazimo iz ovog zemaljskog života u večni. Karakterna osobina treba da nam bude karakterna osobina anđela i svetih. Moguće je uz Božju pomoć da se preobrazimo i da budemo dobro. Gospod nam daje ono što nam je potrebno. On razmišlja o nama i o svakoj duši.
Šta je to život?
Oni koji su pobožni, oni to razumeju. Nešto znamo, vidimo po svojoj svesti ali, podsvest koja ja unutra u nama je Božanska energija i Božanski život u nama. Ta naša podsvest nema početak ni kraj, a jedini je Bog bez početka i kraja, jer Bog počiva u nama i treba da se potrudimo da budemo dobri radi svoga dobra.
Iz knjige „Budimo smireni radi svoga dobra“, starca arhimandrita Tadeja