FILOSOFSKO-TEOLOŠKA RAZMATRANJA
Čovek treba da se izbavi od brige da bi se stavio Bogu na raspolaganje. Kad se od nje izbavi, pristrašće nestaje; zadobio je bestrašće, odnosno stekao je slobodu od svetskih strasti. Tom slobodom ili ispunjavanjem volje Božije ostvaruje se naše pravo biće.
Nerv svih strasti jeste pristrašće, težnja koja nas veže za vidljive pojave stvari što nam obećavaju mnogo, ali nam ne daju mnogo nego vrlo malo.
Pristrašće povlači za sobom prema van sve naše duševne sile. Ona je lepak koji nas prilepljuje za površinu spoljašnjeg sveta. Stoga je pitanje askeze, kako je moguće ubiti pristrašće, supstanciju strasti, a ne kako da ubijemo naše autentično biće i svet u kome se nalazimo. Kako ćemo dostići to da možemo živeti u ovome svetu kao slobodna bića, diveći mu se poimajući ga kao prozračnu Božiju tvorevinu, a da to divljenje ne potčini njegovoj čisto čulnoj i neprozirnoj površnosti, ometajući naše razvijanje kao bića usmerenih prema beskonačnom duhovnom poretku? Kako, naime, možemo upotrebiti ovaj put prema našem cilju, koji je svet, a da ne padnemo i da mu ne podlegnemo?
Ono što nas još veže za stvari jeste briga. Ona je gorki plod strasti ili pristrašće za svetske stvari. Strast doživljava svoj vrhunac u okušanju zadovoljstava, i u revoltu prema bolu (žalost i gnev). Postojanje strasnog čoveka promenjivo je i sreće se od pohotnih želja ka mučenju bolom. Mnogo puta one nisu međusobno strogo odvojene. Trenuci ispunjeni zadovoljstvom i bolom, prosto rečeno vrlo su retki, ali kako zadovoljstvo tako i bol imaju svoju bit u tenziji pre nego što se oni stvarno dožive. U većem delu svoga života, čovek se nalazi u iščekivanju i u traženju zadovoljstava kao i u strahu od sadašnjeg i budućeg bola. To je plod strasti, stalnog oglašavanja prisustva strasti u nama. Ovo iščekivanje i uplašenost stvaraju nam brigu. Ali čak i u razdobljima kada nemamo realnu svest da očekujemo zadovoljstvo ili da se bojimo budućeg bola, mi radimo na obezbeđivanju zadovoljstava i izbegavanju budućih izvesnih bolova. Motor koji nas gura u te stvari jeste briga. Ona je preteča pristrašća prema pređašnjem planu življenja i njegov stalni zastupnik u razdobljima njegovih povlačenja na dubljem planu. Kada „gospođa carica“ spava, gospođa briga stoji budna i bdije, ”sa raščupanom kosom i umornim očima od skoro stalnog nespavanja”.
Po Hajdegeru briga je pojam koji obuhvata celu konstituciju čoveka. Njome je čovek stalno „pred sobom“. To je nemirna struktura njegove dinamičnosti, egzistencijalna struktura, a ne statičko svojstvo. U ovoj opštoj karakteristici čoveka „da bude stalno pred sobom“ ispunjava se fenomen „straha“, druga čovekova egzistencijalna struktura, koja se snabdeva, s jedne strane činjenicom da je čovek biće koje je deo sveta, nesigurno u mogućnosti koju nam ona nudi, a s druge strane osećanjem da je biće predano svojoj odgovornosti, dajući maha sebi, lansirati sebe ka svojim budućim mogućnostima, dakle ka svojoj najsvojstvenijoj mogućnosti.
Motorni pokretač brige jeste strah i njime čovek stalno traži da ostvari svoje buduće mogućnosti u vezi sa svetom za koji je vezan. Sačinjavati deo sveta u suštini znači imati brigu. On ga ne pušta iz svojih okova nijednog trenutka u životu: Cura teneat, quamdiu vixerit, kaže mitološka legenda, koja deli čoveka između Jupitera (duše), Telusa (zemlje) i brige (zemaljskog bitisanja).
Hajdeger priznaje da je ovo tumačenje čoveka kao brige, kao i ova fenomenološka analiza brige, iznikla iz tumačenja avgustinovske antropologije, dakle jelino-hrišćanske.
Karakteristike brige kao: 1) plod straha, 2) mešanje čoveka sa svetom (strah od sveta) i 3) stalno njegovo isticanje ispred sebe 4) iz saznanja da je prepušten samom sebi, 5) radi ostvarenja svojih ličnih mogućnosti, ali da čovek brigom 6) ne traži i ne postiže stvarnu realizaciju svojih ličnih sposobnosti, jer nije iznikao samome sebi, kao intimno ja, jer je prava uloga njegovog postojanja, dakle, ostala pokrivena brigom – u stvari odgovaraju hrišćanskoj koncepciji.
Ova analiza brige koju je Hajdeger sastavio, nije, dakle, kompletna u prvome redu stoga jer briga koju on ima u vidu još ima neke karakteristike, a u drugom redu stoga što hrišćanstvo, pored sve svetske brige, poznaje i drugu brigu. Analizom brige za svetom nisu obuhvaćena tri elementa: pristrašće, zadovoljstvo i bol; oni su realni klinovi koji prikivaju čoveka za svet zbog čega se on oseća „In-der-Welt-sein“, i koji objašnjavaju „strah“ čoveka pred svetom. Pristrasnost koju on traži vezuje ga za svet. Ona, sjedinjena sa bolom, omogućuje mu da se stalno lansira preko sebe da bi sebi osigurao zadovoljstvo a izbegao bol. A strah od sveta strah je tačno određen: strah da u budućnosti budeš lišen i zadovoljstva i da uzmeš udela u bolu. Drugim rečima, to zadovoljava čoveka umesto da otkrije svoje „intimno ja“ i da teži ostvarenju svojih ličnih mogućnsoti, on ostaje brigom bačen u stanje svoga opšteg ja i realizuje svoje nesvojstvene mogućnosti, ili promašenost koju Hajdeger ne objašnjava, jer je prevideo element kojim bi ga mogao objasniti.
Ono što je Hajdeger dobro izneo predstavlja viđenje krajnjeg objašnjenja brige u osećanju čoveka da treba da ostvari svoju najosobitiju mogućnost, cilj koji je brigom promašen, a koju je on analizirao, kao i tome što se baš čovek koji je ponovo našao svoju intimnost stalno istura ispred sebe u pravom realizovanju svojih najsopstvenijih mogućnosti; čini nam se da je Hajdegeru ipak iskrsla zamisao drukčije brige, zbog koje se zapravo ustručavao da je takođe nazove brigom. To je „briga“ čoveka za njegovu večnu sudbinu, briga za spasenjem.
Ova se briga suprostavlja drugoj. Nije briga za svojim opstankom u svetu; ona ne dolazi od pristrašća prema svetskim zadovoljstvima, dakle, ne iz straha od bolova. Naprotiv, ona niče tamo gde se odbacuje svaka „svetska briga“ jer ona označuje brigu da se ugodi Bogu, a ne svetu, da bi učestvovali u njegovim zavoljstvima i izbegli njegove bolove. Ta briga raste sa odgovornošću koju čovek ima prema sebi samome, izvršujući zapovesti u vezi ove odgovornosti: ona je istovremeno neprekidna ustremljenost čoveka iznad sebe, prema izvoru njegovog večnog života, ali je uperenost prema visinama udaljenijima od sveta, a ne dole prema svetu; dakle, pravo prevazilaženje. I ona daje objašnjenje čovekove brige, ali jedino strah od definitvnog završetka u smrti uspeva da ga izbavi od onoga čega se boji. Međutim, u definiciju ove brige ne ulazi pristrašće prema svetu kao apsolutna i totalna privrženost čoveka svetu. Čovek nastavlja da boravi u svetu, ali i iznad sveta; s jedne strane je u svetu telesnim delom svoga bića, dok sa druge stremi iznad sveta, ili je čak, kao slobodno i duhovno biće drukčije od stvari i životinja koje se u njemu nalaze. Svet može s njim da raspolaže, ali ne svim njegovim bićem. S jedne strane, svet njime raspolaže; s druge on u još većoj meri raspolaže svetom.
Čovek treba da se izbavi od prve brige da bi se stavio Bogu na raspolaganje. Kad se od nje izbavio, izbavio se i pristrašća, zadobio je bestrašće, stekao je slobodu od svetskih strasti. Očišćenjem se stiže do oslobođenja od te brige, ali ne oslobođenje od brige po Bogu. Njome, ili ispunjavanjem volje Božije, ostvaruje se naše pravo biće.
Iz knjige: “Pravoslavno moralno bogoslovlje”, dr Dimitrija Staniloja