Šta je anksioznost i kako se leče psihoze

Psihoze su sve učestaliji problem savremenog čoveka

Anksioznost

Anksiozni poremećaj se definiše kao izraženi osećaj straha i teskobe. Strah je emocionalni i fiziološki odgovor na osećaj opasnosti iz okoline, a teskoba je neugodno emocionalno stanje koje je često udruženo s fiziološkim promenama i ponašanjem sličnim kao u slučaju straha. Anksiozni poremećaji su najčešći psihijatrijski poremećaji no često ostaju neprepoznati, pa stoga i nelečeni. Uzroci anksioznosti su nedovoljno poznati, no uključuju i fiziološke i psihološke faktore.

Klinička slika/dijagnoza. Osećaj anksioznosti može se javiti iznenada ili postupno, a trajanje je takođe varijabilno, od vrlo kratkog do nekoliko godina, što je često povezano s anksioznim poremećajem. Po intenzitetu teskoba može imati oblik jedva primetne nesigurnosti pa sve do prave panike. Ako se razvije potpuni anksiozni poremećaj, poremećaj može bolesnika dovesti u depresiju, pa su istodobno prisutni elementi oba poremećaja. Moguće je i da dugotrajna depresija rezultira razvijanjem i anksioznog poremećaja. Iz navedenih razloga teško je odrediti kada je anksioznost toliko teška da prerasta u poremećaj pa ju je potrebno lečiti. Dijagnoza se postavlja na temelju kliničke slike s karakterističnim simptomima i znacima, te na temelju pozitivne porodične anamneze.

BioMind kapi su potpuno prirodni preparat za psihoze koji se koristi za blaže oblike psihoza, anksioznost, napade panike, bezvoljnost, kao i pomoćno lekovito sredstvo kod primene antidepresiva i lekova za psihu. BioMind se koristi kao pomoć i kod odvikavanja od lekova.

Panični poremećaj

Napadi panike su danas česta pojava, no većina ljudi se oporavi bez lečenja, dok manji broj ljudi razvije panični poremećaj. Napad panike se od paničnog poremećaja razlikuje po tome što su napadi panike spontani i neočekivani, barem u početku, dok je za panični poremećaj karakteristično da pacijenti predosećaju i brinu za zbog sledećeg napada.

Klinička slika/dijagnoza. Simptomi panike mogu biti; uplašenost, drhtavica, znojenje, mučnina, bol u trbuhu, ubrzani rad srca, bol ili osećaj pritiska u prsnom košu, davljenje, vrtoglavica ili nesanica, strah od smrti ili gubitka kontrole. Napad panike definiše se stoga kao iznenadni početak najmanje 4 od navedenih simptoma, koji moraju kulminirati unutar 10 minuta, a obično se povuku unutar nekoliko minuta, tako da lekar zapravo najčešće vidi pacijenta gotovo bez simptoma.

Lečenje. U lečenju je važna psihoterapija; individualna, grupna ili porodična, te farmakoterapija. Lekovi mogu sprečiti ili smanjiti napade, a koriste se antidepresivi i benzodiazepini. Uzimanje lekova može biti dugotrajno jer se napadi često vraćaju kada se prestane s terapijom.

PTSP

Posttraumatski stresni poremećaj je poremećaj u kojem se stalno ponavlja proživljavanje doživljene traume, što rezultira osećajem užasavajućeg straha i bespomoćnosti, pa se izbegavaju sve situacije koje bi mogle izazvati prisećanje na doživljenu traumu. Trauma se naknadno ponovno proživljava kroz noćne more ili pojavljivanjem tih scena. PTSP postaje hroničan ako je prisutan duže od 3 meseca, a ako se ne leči može oslabiti s vremenom, no kod nekih bolesnika ostavlja trajne posljedice.

Liječenje. Lečenje se sastoji od psihosocijalne terapije i farmakoterapije.

Biomind plus kapi su najbolji prirodni preparat za depresiju i anaksioznost

Opsesivno-kompulzivni sindrom

Opsesivno-kompulzivni sindrom je poremećaj u kojem se stalno nameću i ponavljaju iste neželjene misli, ideje, slike, nagoni, koje su odbojne ili užasne (opsesije), a uzrokuju potrebu da se stalno radi nešto što će umanjiti nelagodu uzrokovanu tom istom opsesijom (kompulzije). Ovaj poremećaj javlja se jednako kod muškaraca i žena.

Klinička slika/dijagnoza. Karakteristično je da pacijenti osećaju prisilu da stalno ponavljaju određene rituale kojima se “brane“ od opsesije i nelagode koju ona izaziva (npr. stalno pranje ruku zbog opsesije prljavštinom, zagađenošću). Kod pacijenata s opsesivno-kompulzivnim poremećajem sačuvan je osećaj za realnost, tako da su oni svesni da je njihovo ponašanje preterano, a to je glavna razlika od bolesnika s psihozom koji gube realitet.

Lečenje. U lečenju se primenjuje tzv. ekspozicijska terapija kada se bolesnika izlaže situacijama koje ga navode na ponavljanje rituala, a nakon toga se izvođenje rituala odgađa. Time ga se privikava na osećaj teskobe koji se javlja usled izlaganja, a osećaj tako postupno slabi. Poboljšanje traje godinama, a bolesnici ovu metodu nastavljaju sami primenjivati i nakon završetka lečenja. Terapija može biti potpomognuta i primenom odgovarajućih lekova prema uputstvu lekara.