NIKOLA TESLA, SASVIM PRIVATNO

Teslin nećak, gospodin Sava Kosanović, bivši narodni poslanik, posetio je 1926. godine svoga ujaka u Njujorku. Susret sa Teslom i sve utiske o genijalnom srodniku, Kosanović je po povratku u otadžbinu preneo u časopisu “Volja”, pod naslovom: “Kod Nikole Tesle”.

 

Čudan je osećaj koji vas prožima, kada idete prvi put da se susretnete sa Nikolom Teslom. To su mi pričali drugi, a to sam osetio i sam kad sam u oktobru 1926. odmah po dolasku u Njujork pošao da se sastanem s njim. Po glavi vam se motaju utisci svega onoga što ste čuli i pročitali o ovome čoveku, “većem od Arhimeda, Faradeja, Edisona” čiji je um “jedno od sedam čuda sveta”.

susret sa teslom

Hol hotela „Pensilvanija“ u kom je Nikola Tesla voleo da provodi vreme

Nekako čovek strepi ne znajući kako će se vladati, kako otpočeti razgovor, kako govoriti. Sa takvim osećajem ušao sam 2. oktobra 1926. uveče u ogromni mramorni hol “Pensilvanija” hotela, gde me je Tesla pozvao. Gubim se u masi sveta, koja neprestano vri u ovom holu kao na kakvoj ogromnoj železničkoj stanici.

Ne čekam dugo, Tesla je tačan. Jedva nekoliko minuta posle 7 pojavljuje se. Upada u oči izdaleka. Tesla i fizički nadvisuje svoju okolinu glavom. Dok se sa nekom tremom približavam, posmatram ga. Neobično elegantan, otmen gospodin, u žaketu sa polucilindrom, sa rukavicama i tankim štapom u ruci. Otmena skromnost i neutegnutost. Bez ikakvog nakita. Ravan, ispravljen kao sveća, vitak i elastičan, bez traga starosti. Glava koštunjava, kao isklesana. Nos ovelik, ravan, finih linija kao Šilerov. Usne tanke, pripijene, čelo visoko, nadvijeno nad oči. A oči? Ko ih vidi jednom, neće ih nikad zaboraviti. Blag, plah, pogled, a dubok i prodiran da vam u dušu gleda. Nekako pun milosrđa i sete. Tesla ima oči Hristove.

Izdaleka me prepoznaje. Prilazi naglo, rukuje se snažno, rukom jakom, koščatom, vičnom na rad. Posle prvih reči kojima me oslovljava na najlepšem i najčistijem maternjem jeziku, nestaje u meni bojažljivosti. Veliki Tesla ne da primetiti kako je malen onaj ko s njim govori.

Osećate toplinu, i što duže s Teslom taj vas osećaj sve više obuzima. Daleko je teže rasplitati razgovor sa kakvom neznatnom veličinom, nego sa Nikolom Teslom.

hotel pensilvanija

Izgled hotela „Pensilvanija“ 20-ih godina XX veka

U jednoj otmenoj sali hotela “Pensilvanija”, među drugim gostima, večera i Tesla, kada ima gosta. Naročita je pažnja koja mu se i ovde posvećuje, a to se oseća na svemu. Kod stola Tesla vas sam služi. Za večerom razgovara. Raspituje se o svemu i priča. Ide lako s jednog razgovora na drugi.

Jedno od prvih pitanja: “Kako je u otadžbini?” i onda sledi razglabanje sa mnogo vere u budućnost i velikim poznavanjem naših prilika. Završavujući razgovor o tome veli: “Samo što više rada, konstruktivnog rada”. Posle večere Tesla uzima svoj unapred spremljeni omot sa ptičjom hranom za golubove i ide u šetnju.

Pred jednom veličanstvenom zgradom na Petoj aveniji, Tesla posipa hranu golubovima, koji se tu skupljaju kao na Markovom trgu u Veneciji. To mu je najmilija zabava i odmor. Zabava u kojoj ima puno osećaja.

Vanredno je sve ono što Tesla govori, bilo o sebi, bilo o svom radu, bilo o drugom. Uzvišena skromnost, plemenitost, dobrota izbija iz svake njegove reči, a duh vrca kao iskre. Ni traga jednostranosti iako se 50 godina bavi neprekidno naukom bez odmora. Ni traga starosti i ponavljanja. Zanima ga sve, raspituje se, govori sam o svačem, sa mnogo smisla i živahnosti. Dospeva da čita i danas, ne samo naučna i filozovska dela na nekih desetak jezika, nego čak i lepu književnost, za koju je još iz mladosti sačuvao živu ljubav, naročito za poeziju. Kad mu šta padne napamet, citira iz bogate svoje riznice pamćenja, gde je sve sačuvano što je pročitao. Jednom se opkladio sa prijateljem da zna napamet neku dugačku pesmu, koju je samo jedanput pročitao. Svratili su u prvu knjižaru. Tesla je samo prelistao knjigu u kojoj je štampana ta pesma, a zatim ju je izdeklamovao pa naravno dobio opkladu. Slušao sam ga kako govori napamet stihove Gundulića, Manconija, Petrarke, Šilera.

Prolazimo ulicama: bučnim 42. Stritom, Petom avenijom, Brodvejem. Hiljadostruka svetla sjaju sa svih strana, svemoguće boje, zvezde, reflektori, zrake, ukrštavaju se. Lom nadzemnih i podzemnih tramvaja zaglušuje viku nepregledne gomile, a ja kao u snu koračam uz ovog velikog čoveka, čija su dela pokrenula i pokreću ovaj život. Slušam njegov mekani glas i shvatam onaj setan kao sažaljiv osmejak oko usta s kojim on gleda sve sa svoje visine. Ulazimo u kinematograf, jedan od bezbrojnih na Brodveju.

Posetioci ga poznaju i s velikom pažnjom susreću. Često je on posetilac dobrih filmova. “Rado idem u kinematograf. Gledajući slike odmaram se, a ujedno mogu i da mislim”. U polumraku kina posmatram Teslin otmeni profil, ozaren refleksom sa platna. Njegove oči posmatraju film sa zanimanjem i osećajem ali mozak njegov radi bez prestanka. U jedan sat posle pola noći, rastajući se toga dana prvi put sa Teslom, kažem mu: “Zadržao sam Vas 6 sati. Da Vam možda nisam smetao?”. “Ah, kako smetao. U meni su dva duha, jedan koji razgovara, a drugi koji se bavi zadatkom koji sam mu odredio. Ja kroz razgovor gledam kao kroz staklo. Dok smo večeras o svemu i svačem razgovarali, ja sam rešio jedno prilično teško pitanje, kojim se u poslednje vreme bavim”.

Tesla kupuje novine i odlazi u svoj hotel da još probdije sat-dva u čitanju. Ostajem dugo na mestu, nepomičan, ne čujući automobilske sirene, gledajući za njim, pun čudesnih neizrecivih osećaja.

Iz knjige “Tesla, ponos naše nacije”, Stjepana Ivezića