TE PESME, REKLA JE
Te pesme, te pesme
te su ti pesme, rekla je, pesme
bez ljubavi u njima. To su pesme čoveka
koji bi ostavio ženu i dete zato
što galame u njegovoj radnoj sobi. To su pesme
čoveka koji bi ubio rođenu majku da bi je
nasledio. To su pesme čoveka kakav je
bio Platon, rekla je, i nešto u njima
ne razumem ali me to ipak vređa. To su pesme čoveka
koji bi radije spavao sa sobom nego sa ženama,
rekla je. To su pesme čoveka
čije su oči kao stolarske alatke, ruke kao u džeparoša,
satkane od vode i logike
i gladi, bez ijedne niti ljubavi u njima. Te su
pesme bez srca kao ptičija pesma, slučajne
kao brestovo lišće, što, ako išta voli, voli samo
široko plavo nebo i vazduh i samo hrastovo lišće
kao pojam. Samoljublje je kraj, rekla je,
a ne početak. Ljubav znači ljubav
za ono o čemu se peva, a ne za pesmu ili pevanje.
A te su pesme, rekla je…
Lepa si,
rekao je.
To nije ljubav, rekla je, i bila je u pravu.