DAN KADA SVE VALJA ZAPOČETI
Srpska pravoslavna crkva i vernici slave jedan od 12 najvećih hrišćanskih praznika, Vaznesenje Gospodnje – Spasovdan. Ovaj praznik je takođe i slava Beograda, a obeležava se i u brojnim mestima u Srbiji kao „zavetina“, odnosno praznik čitavog naselja. Vaznesenje Gospodnje veliki je i značajan praznik, jedan od glavnih kod Srba, koji su nekada slavili i muslimani i katolici.
Spasovdan pada uvek u četvrtak i to šesti po Vaskrsu. Crkva ga praznuje kao Vaznesenje Gospodnje, jedan od 12 velikih praznika i osam Hristovih praznika. Na Spasovdan se ne radi nikakav težak posao, pošto je veliki praznik koji, prema verovanju, može da spasi kuću od nevolje, a decu od bolesti.
Poštovan je veoma i u predhrišćanskom vremenu, a tradicionalno je izuzetno cenjen i poštovan u doba cara Dušana. Smatra se da nije slučajno što je čuveni Dušanov zakonik obnarodovan 1349. na Spasovdan, a na isti praznik i dopunjen 1354. godine.
Prema narodnom predanju, tog dana se Bog vazneo na nebo, odnosno pobegao na nebo od zlih i nevaljalih ljudi. Ovo je veoma srećan dan, kada sve valja započinjati!
Verovanja i običaji na Spasovdan
Pre zore, na Spasovdan Krstonoše pohode zapise – osveštana stabla, najčešće hrastove ili neke voćke, mahom divlje kruške. Noseći barjake i krst, narod stiže pod stablo zapisa, kiteći ga vencima cveća i darujući raznim đakonijama.
Te litije se priređuju radi napretka useva (letine), kiše i boljeg berićeta. Krstonoše idu u krug oko zapisa, moleći se i pevajući, dok pop činodejstvuje, a ranije je ponegde bio običaj da sveštenik u provrćeno stablo stavlja zapis da „čuva selo od crva“.
Takvih osveštanih dubova ima u mnogim krajevima, ponajviše u Šumadiji i Vasojevićima. Smatraju se svetim stablima, koja je grehota dirati, a kamoli seći.
Zapisano je da je jednom domaćinu kraj Topole, koji je odsekao zapis na svojoj njivi u nameri da ga iseče za kapiju, grom udario u dvorište gde je ležao posečeni zapis, baš kada je ženio sina, i rasterao svatove.
Na Vaznesenje Gospodnje se ne radi da grom ne bije i, kako veruju u leskovačkom kraju, ne dođe na čoveka „lošotinja“ i da insekti ne opustoše njive. Posebno je bio raširen običaj da se na Spasovdan po njivama, zabranima, torovima, košnicama, baštama pobadaju krstovi od leskvine (zakršćavanje letine), ako to nije učinjeno na Đurđevdan.
Pobadan je i leskov štap i rasecan na vrhu, u visini grudi, a u rasek je stavljen kraći prut i tako pravljen krst kojim može da se vidi sa svih strana.
U nekim krajevima bio je običaj da se od osušenog svinjskog brava sačuva vilica i na Spasovdan pojede, da im „sva svinja ubuduće bude slatkorana“, odnosno da im prija sve ono što „po gori popasu i iz korita poloču“.
Kosti od oglodane vilice se ne razdvajaju, nego se sa sve zubima okače u pčelinjaku, da bi pčele u rojevima napredovale.
Tako se u nekim krajevima rano išlo u jagode i na Spasovdan se izjutra ne jede ništa dok se ne okuse jagode. Negde je, pak, bio običaj da kad se prvi put od godišnjih plodova i namirnica okusi o Spasovdanu (mleko, meso, voće).
Ponegde se čak i verovalo da ne valja okusiti novo voće ako su nekom deca umirala, dok najpre ne razdele sirotinji od tog novog voća za dušu svoje dece, jer će, u protivnom, na onom svetu deca ostati bez tog obroka i grišće svoje prste umesto obroka, govoreći da su im ga roditelji pojeli.
Bio je i običaj da se na Spasovdan, pre sunca, kupa u reci ili moru i da se do ovog dana ne pije mleko od muže u toj godini, pa je ovo prvo kušanje mleka propraćeno nizom običaja radi povećanja mlečnosti i boljeg skorupa, uz prskanje mlekom i zalivanje vodom za vrat, da bi bilo mleka kao vode.
U nekim selima oko Požege na posudu s vodom, u kojoj su i mnoge razne trave, stavljana je debela cerova kora, koja se probuši i kroz nju procedi malo mleka, da se hvata kajmak debeo kao cerova kora.
Na Spasovdan, verovalo se u Šumadiji, u zoru se mogu videti vampiri.
Iz knjige „Nenačeta voda, Praznici i običaji u Srba za početnike“, Dragovana Laze Lazarevića
Izvor: Dobrevesti.rs