UZVIŠENIJA OD SIMBOLA, KAO BOŽANSTVO
Atinski list “Patris” objavio je 7. novembra 1916. godine pismo anonimnog Grka upućeno Srbiji. Pod nazivom „Zdravo Srbijo“, on kroz ovo pismo izražava snažne osećaje divljenja prema zemlji koja je u tom trenutku upravo oslobodila Bitolj, kao jedan od prvih delova svoje otadžbine oslobođenih tokom prvog svetskog rata.
Pismo anonimnog Grka, napisano pre skoro 100 godina, prepuno je emocija kojima se ističe da Srbija, iako natopljena krvlju, nije mrtva, nesrećna je ali ne i uništena, robinja je ali ne i ponižena.
„ZDRAVO SRBIJO“
“Srbijo, kćeri Termopila. Najveći narodni pesnik grčke renesanse Simonidis, ustaje iz groba, da ponovo živi za tebe. Samo za tebe, o zemljo, strašna kao kob, nepobedna kao Bogovi i večna kao sloboda.
O, zemljo, natopljena krvlju, jače no kišom, udarena svojom sudbinom, jače no svojim gromovima. Legendo, urezana u mišice dece svoje, u mišice, koje su osećale bol, ali nisu zadrhtale; u mišice ruku osvetničkih i časnih u strašnim, pravednim i svetim ratovima. Pred tvojim stihovima silnoga poleta, kao morski talasi, epska pesma ostavlja Omira. O, sveti hrame, osveštan najuzvišenijom žrtvom, belim lubanjama, koje je dotakla smrt, tvrdim kostima, koje nagriza zemlja.
Stari vekovi zavideće tvojoj slavi, a novi biće tvoji sveštenici!
Ti si okrvavljena, ali nisi mrtva; ti si nesrećna, ali ne i uništena; ti si robinja; ali ne ponižena. Tom krvlju i ropstvom, kao zlatom, srebrom i dragim kamenjem, vezala si, u plamenu smrti, svoju veridbu sa životom, sa večnošću! Prolivaš suze, ali tvoja suza sija kao zvezda Danica, u noći tvojih očiju, i gdegod kane suza tvoja čini veća čuda od rose, jače od ognja pali veru tvoju. Znam, da je ugašena vatra u tvojim kolibama, i ptice ti ne pevaju, i cveće ti je pogaženo, a tvoje reke teku lagano, lagano kao suza niz jagodice zemlje tvoje. Znam, da je lasta uzalud tražila mesto za gnezdo svoje, pod oborenim tvojim krovovima. I ništa nije ostalo neoboreno, sem duše tvoje, Srbijo. I ako niko ne ostaje u tebi, sem mrtvih tvojih sedih staraca, koji teše unučad svoju. I ako časovi sutona tonu u dubinu tvojih polja i gube se u šumama tvojih planina, umotanih crninom, kao ožalošćene žene. Ipak će sve to minuti, Srbijo! Razgoreće se vatra u tvojim kolibama, propevaće tvoje ptice, procvetaće tvoje cveće i vratiće se lasta pod tvoj krov. A starice će pričati zaboravljene legende unučićima svojim. Časovi će prolaziti putem večnosti i sećaće te jutrom i večerom na mnogo što-šta.
Srbijo, ni jedna kap tvoje krvi nije izgubljena!
Ne brini što su zarđali plugovi u stajama tvojih ojađenih sela. Ne brini, što su ti uparložene njive. Ne brini što pšenice nema. Drugi plugovi, od ljućega čelika, drugi sejači, divni i neumorni zasejali su krvlju svojom zemlju tvoju. I nema nikakve božje nepogode koja može uništiti taj usev, niti će biti ikakve ptice nebeske koja će ga pozobati, ni razbojnika koji bi ga razorio. A usev je sijan svom zemljom, jer si ti, Srbijo, otvorila vene svoje, da teku svuda kao tvoje reke. I dan žetve, velike, plodne žetve nije daleko. A kad dođe taj dan, niko toliko požnjeti neće Slave i zdenuti Časti, kao ti, Srbijo!
Tvoja je sudba bila kao reka, koja je briznula koritom tvoga bola, sigurno, kao nož koji cilja u srce. Takva je od uvek tvoja sudbina, Srbijo! Brza kao bujna planinska reka i surova oštrina. Jer je od vajkada bilo suza, da ispune korita tvoga bila i neprijatelja sa izoštrenim noževima za tebe. O, potomče Lovdakida, koje su stari grčki bogovi progonili i svetili im se, koji te je Bog naznačio za slavu nove Epopeje?!
A kada se varvarska najezda spuštala na tebe, brža od munje i strašnija od bure, ti si nam ozarena Pravdom, Samopouzdanjem i Oduševljenjem, izgledala silno uzvišena i svi smo te videli, Srbijo, kao što gledamo zvezde na nebu!
I stajala si tako uspravno, visoko i gordo, sa izvađenim mačem, spuštenom kosom i strašnim pogledom! Uzvišenija od jednog naroda, kao simbol; uzvišenija od simbola, kao božanstvo.
Grudi su ti, Srbijo, plamtele novim silnim poletom i kipele smrću i ratom. A tvoji pogledi u tamu tvojih planina sipali su munje. Glas, tišinom tvojih polja ličio je na orkan. I tvoj hod po nestrpljivoj tvojoj zemlji bio je zemljotres!”
Tekst objavljen u listu „Bratstvo“, aprila 1955. godine