Akcenti u srpskom jeziku - pravila za lakše akcentovanje

KORISNE ČINJENICE O AKCENTU

Akcentuacija i akcenti u srpskom jeziku važna su kategorija pravilnog izgovaranja reči. Ne baš lako određivanje akcenata u ponekim rečima zna da zbuni i lingviste. Potrebno je i korisno poznavati određena pravila kako bi se jednostavnije i lakše akcentovale određene reči.

U akcenatskom sistemu našeg standardnog jezika (kao i u novoštokavskim govorima koji čine njegovu užu osnovicu) postoje četiri akcenta (naglaska), koji se međusobno razlikuju po dužini (kvantitetu) i promeni jačine i visine tona (kvalitetu). Upravo prema tim elementima oni se i nazivaju: kratkosilazni (˵), kratkouzlazni (`), dugosilazni (ˆ) i dugouzlazni (΄). Dakle, dva su kratka, dva duga, dva silazna (cirkumfleksna), a dva uzlazna (akutska).

Neakcentovani slogovi mogu biti kratki i dugi. U našem standardnom jeziku svi slogovi pre akcenta su kratki, a oni iza njega mogu biti kratki i dugi. Postakcenatske dužine, koje su karakteristične za našu standardnojezičku akcentuaciju, obeležavaju se u akcentovanom tekstu vodoravnom linijom: momákā, djèvojākā. Kad se ne označavaju akcenti, postakcenatske dužine, prema tradiciji i našim savremenim pravopisnim normama, beleže se obično tzv. „genitivnim znakom” (ˆ), kao u primeru: škola bez učitelja.

Naši akcenti nisu podjednako česti. Tako se u standardnom jeziku najčešće javlja kratkosilazni akcenat (˵), s frekvencijom 25,18%, zatim kratkouzlazni (`) − 24,30%, pa onda, mnogo ređe, dugosilazni (ˆ) − 14,46%, i na kraju, najređe, dugouzlazni (΄) − svega 8,40%. Ostatak do 100% zauzimaju postakcenatske dužine, opet s nejednakom frekvencijom s obzirom na njihov položaj prema akcentovanom slogu: odmah iza akcentovanog sloga − 20,19%, one koje nisu odmah iza akcenta − 4,44%, a dužina iza dužine − 2,21%. (Podaci: Đorđević 1984: 175.)

Naši akcenti su melodijski. Prema tome, oni se ostvaruju menjanjem visine i jačine tona. Kod silaznih akcenata i visina i jačina spuštaju se, padaju, paralelno (kod kratkosilaznog kraće, kod dugosilaznog duže). Zato su slogovi iza silaznih akcenata uvek u niskom tonu: pȍbeda, smȍtra, sûnčati se. Kod uzlaznih akcenata u početku visina i jačina rastu naporedo, ali pri završetku izgovora akcentovanog sloga, jačina naglo pada, a visina tona i dalje raste.

Priroda naših akcenata prikazuje se grafički ovako:

Mesto i poreklo naših akcenata. Ako pravilno akcentujemo bilo koji novoštokavski − istočnohercegovački tekst, zapazićemo:

a) da silazni akcenti stoje na jednosložnim rečima: čȁs, grȃd, pûst, i samo na prvom slogu višesložnih: nȅbo, kȕća, rȁdovati se, sûnce, sûnčati se, plȃndovati, Kȃrlovčanin;

b) da uzlazni akcenti mogu stajati na bilo kom slogu višečlanih reči, osim zadnjega: nòga, vòda, pèro, sèlo, širìna, dubìna, najamnìna, gláva, hvála, hváliti, zahváliti, preváliti

c) da na zadnjem slogu ne stoji nijedan akcenat.

Ovakav položaj akcenata u narodnim govorima koji čine užu osnovicu našeg savremenog standardnog jezika, potiče otuda što su silazni akcenti stariji, pa su se u vreme opšteg pomeranja akcenata za jedan slog napred prema početku reči, što se desilo negde u XV veku, zadržali samo na jednosložnim rečima i na prvom slogu višesložnih, jer se u tom položaju nisu mogli pomerati i pretvarati u uzlazne. Uzlazni akcenti su noviji i upravo su rezultat pomenutog pomeranja, pa su nastajali od silaznih svugde gde je bilo uslova za pomeranje, npr. u dvosložnim rečima umesto silaznog na drugom javlja se uzlazni na prvom, u trosložnim i višesložnim rečima umesto silaznog na daljim slogovima, javlja se uzlazni na slogovima koji im prethode, pa su tako uzlazni akcenti distribuisani na svim slogovima, osim zadnjega, na kome, zbog pomeranja, nije ostao nijedan akcenat.

U jednosložnim rečima zadržali su se samo stari, silazni akcenti, jer tu nije moglo biti pomeranja, izuzev slučajeva preskakanja akcenata na proklitiku, a samim tim ni stvaranja uzlaznih akcenata, kao što je već rečeno.

U čakavskom narečju, koje je sa štokavskim bilo u bližoj vezi sve do XIV veka, kao i u najstarijim štokavskim govorima, sačuvali su se silazni akcenti na svim slogovima. Tako prema čakavskom nevȍja, dobrotȁ, širinȁ, metlȁ, perȍ, rešetȍ, rukȁ, nogȁ, slugȁ stoje u novoštokavskim govorima koji čine osnovicu našeg standardnog jezika, uzlazni akcenti: nèvolja, dobròta, širìna, mètla, pèro, rešèto, rúka, nòga, slúga, ròditelj.

U tom pogledu postoji sličnost čakavskoga narečja i ruskog jezika, koji ima ekspiratorne akcente, na istom mestu: невóля, добротá, ширинá, метлá, перó, решетó, рукá, ногá, слугá, родúтель. To slaganje potiče još iz praslovenske jezičke zajednice.