KO ĆE PRVI DA SEDNE?
Beleška iz romana „Arhipelag GULAG“ Aleksandra Solženjicina. Kako je jedan direktor odlučio i konačno prekinuo desetominutne ovacije prilikom čitanja poruke vernosti drugu Staljinu?! I kakve je posledice tim činom snosio…?!
„A evo kakva je bila situacija, evo jedne sličice iz tih godina. Partijska konferencija u jednom rejonu (u moskovskoj oblasti). Vodi je novi sekretar rejonskog komiteta, čiji je prethodnik iza brave. Na kraju konferencije čita se poruka s izrazima vernosti drugu Staljinu. Razume se, svi ustaju (isto kao što bi svi ustali kad god bi u toku konferencije bilo pomenuto njegovo ime).
U maloj sali razležu se „burni aplauzi koji prelaze u ovacije“. Tri minuta, četiri minuta, pet minuta oni su još uvek burni i još uvek prelaze u ovacije. Međutim, dlanovi počinju da bride. Ruke se koče od vodoravnog položaja. Sredovečni ljudi gube dah. Čak i oni koji iskreno bogotvore Staljina počinju da smatraju da je ovo nepodnošljivo glupo. Ali – ko da se usudi da prvi prestane. Mogao bi to učiniti sekretar komiteta, on koji je pročitao poruku i koji stoji na tribini. No, on je novajlija, on je na mestu jednog koji je u zatvoru, on se i sam plaši! Jer u ovoj sali stoje i pljeskaju i enkavedeovci, a oni dobro paze ko će prvi prestati!…
I grme aplauzi u ovoj zabitoj sali koja je za Vođu na kraju sveta, grme punih šest minuta! Sedam minuta! Osam minuta! Propali su! Pukla im je pogibija!… Sada ih može ustaviti samo srčani udar! U dnu sale, u gužvi, može se malo i zabušiti, može se tuči ređe, s manje snage, manje pomamno. A šta da se radi na tribini, svima na videlo!
Direktor lokalne fabrike papira, čovek čvrst i samostalan, stoji na tribini i aplaudira, iako mu je potpuno jasno koliko je situacija izveštačena i koliko bezizlazna. Pljeska evo već 9 minuta zaredom! Deseti minut! On pogleda utučeno na sekretara, ali ovaj ne sme da stane. Pa ovo je ludilo! Kolektivno ludilo!
Rejonski rukovodioci će se zgledivati jedan na drugoga s mršavom nadom, no s izrazom sreće na licu, i pljeskati dok ne popadaju, dok ih na nosilima ne ponesu! A onima koji ostanu ni tada neće zadrhtati nijedan mišić na licu!…
Jedanaestog minuta, direktor fabrike papira vraća licu poslovan izraz i seda. I – o čuda! Kamo se dede neopisivi i neodoljivi sveopšti zanos!? U isti mah, na isti pljesak svi prestaju, svi sedaju. Spaseni su! Izvukla se kuna iz zadimljene rupe!“
U nastavku piše: „Direktor fabrike je iste noći uhapšen.“
Iz knjige „Arhipelag GULAG“, Aleksandar Solženjicin