KAKO JE EJB POSLUŠAO GREJSI
Brada je bila nezaobilazni deo imidža predsednika SAD-a Abrahama Linkolna, ali njeno poreklo čudnije je nego što se može pretpostaviti. Nekoliko nedelja pre nego što je Linkoln postao 16. predsednik, kada je imao 51 godinu, neko mu je sugerisao da promeni svoj „obrijani“ izgled koji je negovao do tada. Bila je to, verovali ili ne, 11-godišnja devojčica po imenu Grejs Bedel, koju je on poslušao tako da nikada više do kraja svog života nije obrijao bradu!
Dana 15. oktobra 1860. godine, nekoliko nedelja pre nego što je Abraham Linkoln izabran za predsednika, devojčica iz Vestfilda poslala mu je pismo, pozivajući ga da pusti bradu kako bi izgledao bolje i lepše. Linkoln je učtivo odgovorio na ovo pismo već 4 dana kasnije, ali joj ništa nije obećao. Međutim, samo u roku od mesec dana, on je pustio svoju bradu da raste i nikada je nije brijao do tragičnog kraja svog života pet godina kasnije.
U kasnijem intervjuu koji je dala Grejs Bedel, tada već kao udata žena, podsetila se na to šta ju je podstaklo da Linkolnu napiše pismo sa pomalo čudnim zahtevom.
“U to vreme stanovali smo u Vestfildu. Moj otac, koji je bio verni republikanac, doneo mi je jednog dana propagadne novine na kojima je stajala zajednička slika Abrahama Linkolna sa kasnijim potpredsednikom Hanibalom Hamlinom. Sećam se da su i jedan i drugi izgledali kao ozbiljni politički akteri od kojih zavisi sudbina velikog broja ljudi. Odmah sam spazila fizionomiju lica gospodina Linkolna, koji je imao visoko čelo i sitne oči, dok mu je vilica bila snažna, a usne tanke. Dok sam posmatrala ovu fotografiju, rekla sam majci: “On bi mnogo bolje izgledao kada bi pustio bradu. Mislim da mu pišem i da mu to kažem!”
Ovako je glasilo pismo malene Grejs koje je budućem predsedniku promenilo izgled zauvek.
Dragi gospodine,
Moj otac je upravo stigao kući i doneo je Vašu fotografiju sa gospodinom Hamlinom. Ja sam devojčica od samo 11 godina, ali iskreno želim da Vi budete budući predsednik SAD-a, pa se nadam da ćete me smatrati dovoljno smelom jer pišem pismo tako velikom čoveku kao što ste Vi. Ako ne možete lično da odgovorite na ovo moje pismo, prosledite ga svojim ćerkama ili nekim devojčicama mog uzrasta da mi pišu i odgovore. Pošto imam četiri brata, neki od njih će glasati za Vas, u svakom slučaju. Ali, ako dozvolite Vašoj bradi da poraste, pokušaću da nagovorim i ostalu braću da glasaju za Vas. Sa bradom biste izgledali mnogo bolje jer ste jako mršavi u licu. Sve dame vole brkove i bradu, pa će i svoje muževe nagovoriti da glasaju za Vas, a Vi ćete onda biti predsednik! Moj otac će glasati za Vas i kada bih ja bila muškarac, takođe bih glasala! Pokušaću koliko god mogu da pridobijem svakoga da za Vas glasa. Mislim da bi “okvir” oko Vašeg lica činio da izgledate lepše. Kada mi budete odgovarali, adresirajte svoje pismo direktno na Grejs Bedel, Vestfild, Njujork. Neću Vam više pisati osim ovog pisma na koje čekam odogovor. Doviđenja, Grejs Bedel
Linkoln joj nije dao nikakvo obećanje ovim povodom, a odgovorio joj je posle četiri dana.
Moja draga mala gospođice,
Primio sam Vaše pismo od 15. oktobra. Izvinite, ali moram da Vam kažem da nemam ćerke. Imam tri sina – jedan od sedamnaest, drugi od devet, a treći od sedam godina. Oni, zajedno sa majkom, čine celu moju porodicu. Što se tiče brade, pošto je nikada nisam nosio, zar ne mislite da bi to ljudi nazvali izveštačenošću ukoliko bi je sada počeo nositi? Vaš veoma iskreni dobroželatelj, Linkoln
Ubrzo posle ove razmene pisama, Linkoln je pustio bradu da raste. Do trenutka kada je započeo svoje predsedničko putovanje vozom iz Ilinoisa imao je poveću bradu. Putovanje ga je navelo da prođe i kroz državu Njujork, uključujući i stanicu u Vestfildu, rodnom gradu devojčice Grejs Bedel, gde se na hiljade ljudi okupilo kako bi dočekalo novoizabranog predsednika. Ipak, Linkoln je želeo da se u ovom gradu sretne sa jednom posebnom osobom…
Ovako je 19. februara 1861. godine u časopisu “New York World” opisan ovaj susret.
„U Vestfildu se desio zanimljiv događaj. Ubrzo nakon njegovog imenovanja, gospodin Linkoln je iz ovog mesta dobio pismo od devojčice, koja ga je pozvala da pusti bradu kako bi poboljšao svoj lični izgled. Gospodin Linkoln joj je tada odgovorio, plašeći se da promeni svoje već ukalupljene životne navike i bežeći čak i od tako blage promene kakva je puštanje brade. Na dan kada je stigao u Vestfild, pomenuo je da bi mlada dama trebalo da bude među narodom koji ga je dočekao, a da bi njemu bilo izuzetno drago da je vidi. Bila je trenutna gužva, usred koje je jedan stariji čovek, boreći se kroz masu, prišao predsedniku vodeći svoju ćerku za ruku, devojčicu od dvanaest ili trinaest godina, koju je gospodinu Linkolnu predstavio kao “njegovog dopisnika iz Vestfilda”. Gospodin Linkoln se povio nad njom, poljubio je i razgovarao sa njom nekoliko minuta. Njen savet nije bio uzaludan. Brada od nekoliko meseci krasi lice gospodina predsednika, a poljubac koji joj je udelio možda je i zagolicao njeno nežno lice njegovim krutim dlakama. Međutim, sama je odgovorna za to”, stoji u izveštaju iz “New York World”-a.
I Grejs Bedel se kasnije podsetila ovog divnog susreta.
“Popeo se i seo sa mnom na ivicu stanične platforme”, prisećala se ona. U jednom trenutku, predsednik Linkoln je rekao: “Grejsi, pogledaj moju bradu! Pustio sam je da raste za tebe”. Onda me je poljubio, a ja ga posle toga nikada više nisam videla.
Mnogo godina kasnije, nedaleko od mesta gde su se prvi i poslednji put srele oči male Grejs Bedel i tadašnjeg lidera SAD-a Abrahama Linkolna, podignut im je divan spomenik. Dve realistične biste koje stoje jedna naspram druge – Abraham i Grejs – predsednik koji pruža ruku ka njoj da mu priđe; i ona, koja stoji oduševljeno ga gledajući sa buketom ruža namenjenih čoveku koji je, naivno dečački, poslušao jednu nepoznatu devojčicu. Uz Grejs, na podu stoji i jedna ruža ispala iz tog buketa.
Spomen park u Vestfildu posvećen ovom dirljivom susretu otvoren je 10. jula 1999. godine.
Izvor: Thevintagenews.com
[…] Abraham Linkoln je i dalje jedna od najcenjenijih ličnosti u istoriji sveta i definitivno je jedna od najpoznatijih poznatih osoba koje imaju Marfanov sindrom. Rođen 1809. godine, on je postao 16. predsednik SAD, koji je ostavio neverovatan uticaj na ovu zemlju. Ubijen je 1865. u atentatu. […]