JA SAM PLATIO SVOJE
Neka i ovaj dan prođe kao noć, nek
pođe, nek glođe kao još jedna noć
u kojoj mi je svanulo, u kojoj sam
odahnuo gušom, ili dangubom, gubom,
ja sam platio svoje.
Neka se opet grad ispuni bukom, rukom
stostrukom da ga cedim, neka se ispuni
hukom kao sunđer tečnošću što ga jede
neka se ispuni kao krpa pačavra, neka se
napuni kao gladni stomak bolno
i prekomerno,
ja sam platio svoje.
Neka se oktava vremena, oktopod trenutka
otkine sa ogrozdom semena, neka se vreme
zasemeni, osmeh ti jedini ljubim,
ja sam platio svoje.
Neka se 12 apostola usoli za večnost,
neka se promućka tečnost sećanja da bi se
upila u pesak zaborava, mali čovek cveta,
mali umor vene, srozan na ogradu ringa,
krik mode ili krik borca prsa u prsa,
ja sam platio svoje.
***************************************************
Ljubiša Jocić (1910-1978) bio je novinar, režiser, poeta i prevodilac, ekscentrični nadrealista koji je svoju prvu štampanu stvar objavio 1928. godine kao pesmu bez naslova. Istraživao je povezanost svetlosne formule sa umetnošću i estetikom.
Napisao je knjigu o Dragoj Mašin, kao i knjigu „Koliko je sati“, koju je sam ilustrovao. Danas njegovo ime nosi jedna pesnička nagrada.