Kako je Marijano Argentinac postao Srbin Mario

NIJE LAKO BITI SRBIN

Družeći se sa nama Srbima, Marijano je umislio je da je Srbin i da vodi odnekud srpsko poreklo. Dolazio je redovno u crkvu u kojoj sam služio u argentinskoj prestonici Buenos Airesu, učio (i naučio naš jezik) pa čak na srpskom čitao i „Apostol“ na Liturgiji. Da je Argentinac postao Srbin ne biva kao česta i uobičajena praksa preobraćenja iz katoličke vere u pravoslanu. Ipak, jedna situacija zauvek je promenila njegovo nekada lepo mišljenje o Srbima…

 

Argentinac Marijano Burman izrazio je želju da se krsti, pa smo mu udovoljili: ovom svečanom činu, prisustvovali su njegov otac, majka i sestra, portir Zoran iz srpske ambasade u Buenos Airesu, koji je više zavoleo ovog Marijana od svog sina Save. On je i fotografisao ovaj sveti čin, dok mu je stari emigrant i gospodin, Dorćolac, Aleksandar Cvibak, ujedno i predsednik Crkve u Buenos Airesu, bio kum po kome je i dobio ime – Aleksandar.

Stari srpski emigrant, čika Aca, bivši specijalni obaveštajac za vreme Drugog svetskog rata potpukovnika Velimira Piletića, komandanta Krajinskog korpusa i komandant Osme grupe jurišnih korpusa Jugoslovenske vojske u Otadžbini, učesnik velike operacije „Dunavski vilenjak“ 1944. godine, Piletićev najsposobniji i najodaniji špijun, stvorio sa rumunskom obaveštajnom službom ogromnu mrežu špijuna, koji su na kraju uspeli prilikom Piletićeve deportacije iz SSSR-a u Jugoslaviju, gde je trebalo da mu sude Titovi „oznaši“, da ga kidnapuju i prebace na slobodnu teritoriju (od komunista) pa dalje u Evropu, gde je doživeo starost i umro u Parizu 1972. godine.

Burmanovi roditelji su strogi katolici – to su i ostali.

Posle krštenja, Mario Burman je imao želju da poseti Srbiju, Republiku Srpsku pa i Makedoniju, odnosno, sve one ljude koje je upoznao preko crkve i ambasade, a neke i putem interneta.

Imao je nameru da sa svojim ujakom u Srbiji osnuje eksport-import kompaniju, da u Srbiju uvozi deficitarne proizvode iz Argentine, na prvom mestu kvalitetno argentinsko vino i nadaleko čuvenu argentinsku govedinu, a u Argentinu uvozi ono što ima Srbija, a nema Argentina: na prvom mestu srpsku šljivovicu!

Svoju ideju realizuje februara 2008. godine – stiže u Republiku Srpsku, u Prijedor na nekoliko dana, a zatim polazi za Beograd, gde je 19. februara „Politici“ dao intervju i baš se lepo osećao u Beogradu, Njegov je san definitivno ostvaren. Budući da je imao dosta prijatelja u Beogradu, želeo je jednog po jednog da posećuje i da se druži sa mladima.

Bio je svega dva dana u Srbiji i Beogradu, a osećao se kao da je ovde dve godine. Ono što je osećao prema Srbima, prosto se ne može opisati. Bio je očaran Srbima, a još više Srpkinjama. Konačno je pronašao sebe.

Njegovom ushićenju nije bilo kraja, Srbe je doživljavao kao svoje, imao je priliku da naciju o kojoj je toliko čitao, sada upozna izbliza.

Iz Prijedora nosi toliko utisaka, opčinile su ga priče o Apisu i Crnoj ruci. Pred Apisom, razmišljao je u svom oduševljenju ovaj mladi Argentinac, ovakvim srpskim junakom, nekako su mali njegovi nacionalni raniji idoli… Tako da Borhes, Kasares i Kortasar tog mu trenutka izgledaše kao bledunjava i daleka slika, dok je u svakom Srbinu kog je sretao na beogradskim ulicama video lično – Apisa!

Te večeri 21. februara izašao je iz svog hotela „Kasina“ u kome je odseo i na ulici punim plućima duboko udahnuo beogradsku atmosferu: tek je dva dana u Beogradu, a osećao se kao da se ovde nalazi dve godine. Prijalo mu je i ovo februarsko predivno veče. Na ulici je vrvilo, puno mladih ljudi na Terazijama koji se kretali prema Ulici kneza Miloša. Uzvikivali su. Pridružio im se. Bio je sav srećan što se nalazi u Beoradu i druži se sa Srbima. Nije ni slutio šta se zapravo dešava.

Mario Burman, posetilac iz Argentine, toliko je zavoleo Srbe, da je izrazio želju da ga krstim, a posle krštenja pohrlio put Srbije, „da potraži svoje korene“, kako je govorio. Mada sam mu kao sveštenik govorio, da je u redu što voli Srbe, ali njegovo poreklo nije srpsko. Međutim, Mario je želeo da bude Srbin, pošto-poto („pa i ličim na Srbe“, znao je često reći).

Zato se i pridružio ovoj koloni, misleći da je to običan beogradski korzo o kome je slušao od mene i svog kuma, starine Aleksandra, našeg čika Ace, starog Beograđanina, gospodina sa Dorćola.

„Korzo“ se postepeno pretvarao u miting. Stigli su do američke ambasade uzvikujući parole „Kosovo je Srbija“, razlupali i zapalili je.

Našem argentinskom prijatelju od viđenog je prosto zastao dah. Imao je utisak da mu plato ispred američke ambasade pleše argentinski tango.

Očekivao je da će iz američke ambasade izleteti američki specijalci i sve njih i njega istući. Tako je nešto slično pre pola godine doživeo u Nju Džerziju, tačnije u Elizabetu, gde je bio u poseti srpskom svešteniku ocu Zoranu, gde je doživeo da su američki policajci na silu izveli čoveka iz auta koji je odbio da izađe, da bi ga brutalno istukli.

Mario je tog trenutka gotovo čuo zvuk svoje gitare koju nije poneo iz Argentine, kako mu na uvce diskretno izvodi poznatu kompoziciju Astora Pjacole.

Mario Burman, argentinski mladić, koji družeći se sa nama u Buenos Airesu toliko zavoleo Srbe, dobro je zapamtio to veče 21. februara 2008. godine, jer se odmah vratio u svoj hotel, onako usplahiren „nabrzaka“ obukao i, plativši na recepciji, istrčao iz hotela i uhvatio prvi taksi do aerodroma „Nikola Tesla“.

Odleteo je za Argentinu…

Ipak je shvatio da nije rođen „za Srbina“. Govorio je: „svaka čast Srbima, ali videvši šta Srbi rade to veče i kako demoliraju američku ambasadu, shvatio sam, da ipak nisam Srbin!“

Nakon povratka u Argentinu, otpočeo je da odlazi u ruske klubove i uči ruski jezik, u nadi da će sebe i svoje korene pronaći među Rusima. Uvidevši da je tek ova nacija daleko od njega, odustao je, pa je osnovao rok grupu u Buenos Airesu i u bendu svirao bas gitaru, izvodio vokal i ujedno, bio kompozitor.

Danas se Mario Burman poslovno nalazi u Kini, gde kao suosnivač kompanije sa svojim ujakom, pokušava i na kinesko tržište da probije svoj biznis.

Ne mora da znači, ali poznajući karakter ovog mladog čoveka, on će sada „svoje korene“ potražiti i u Kini, kojom će isto tako biti oduševljen kao Srbijom pre nekoliko godina.

Autor: Slaviša Lekić, sveštenik