KESTEN BACA SVOJE BUKTINJE
Kesten baca svoje baklje, a cveće
gloga leti na vetru u beskraj;
brava škljoca, niz okna kiša teče.
Podaj mi vrč, druže, gotov je maj.
Proleće jedno skrši vihor slep,
doba jedno što nije na pretek.
Dogodine maj može biti lep.
O da, al’ nama kraći biće vek.
Svakako mi, druže, nismo prvi
Što u krčmi sede dok oluje let
sve njihove nade u prah mrvi
i proklinju onog koji stvori svet.
To je ustvari zloba nebeska
da nas sužnje liši težnje svake
i pokvari radost dok ti i ja
glupim putem idemo do rake.
Zloba jeste, al’ dodaj mi vrč. Neka,
naše majke kralja ne rodiše;
naša je jedina sudbina čoveka:
mi bismo mesec, ni manje ni više.
Ako danas ovde crn oblak vlada,
sutra će otići u dalek kraj,
tad će telo drugih ljudi da strada,
druge će duše grčiti vapaj.
Sve patnje našeg prkosnog praha,
od večnosti su, ne bilo ti krivo,
vući ih moramo dok je daha.
Prti nebo, druže i pij to pivo.
Preveo Luka Semenović