LUNA-PARK
Nekome je luna-park zabava, a nekome odnese pola familije. Nekome je i tako, opet, zabavno…
Pamtim kao da je juče bilo. Kako su bili divni naši porodični odlasci subotom u Lunapark. Tik pored ulaza stajao je niz kućica sa strelištima, a ljupke devojke privlačile su publiku. I baš tu se desilo da se rođak Rodrigo, gađajući iz dvanaestokalibarske puške, zbunio i ostao bez glave.
Bilo je i kolica s bademima, šerbetom i onom šećernom vunom od koje bismo se svi ulepili. Kuvarice i vojnici, ruku pod ruku, netremice su posmatrali to šarenilo.
A tek železnica! Ah, kako sam voleo da se vozim železnicom. Јedne subote svi smo se ukrcali u vagone. Na vrhuncu oduševljenja, teča Leokadije gurnuo je baba Ameliju, tamo, na vrhu najvišeg uspona. Јadna bakica, sva se smrskala. Bilo nam je žao.
Zaista smo se silno zabavljali. Tih popodneva tamanio sam bob i pio kabezu.
Bio je tu i Ringišpil. Odozgo se video čitav Luna-park i čula se muzika koja je dopirala iz daljine kao nejasan zvuk. Bilo je lepo. Јednom, kad smo već obilazili drugi krug, ujna Klarinda nagnula se da bolje vidi i ostala priklještena zupčanicima. Siroti radnici grdno su se namučili da uklone odande njene ostatke.
U Vozu strave nestao je ujka Žeraldo. Na izlazu, kad su se vrata otvorila i kad smo se najzad oslobodili one jezive pomrčine u kojoj se sve orilo od vriske i cike, primetili smo da ga nema. Moj otac mi reče, onako izokola, da ga je sigurno ščepao neki kostur. Bilo kako bilo, nikad ga više nismo videli.
A tek papagaj koji je proricao sudbinu iz dlana, sećate li se? Ubaci se deset para u jednu kutijicu, a papagaj je kljunom, kljuc, čitao sudbinu. Kako je to bilo zanimljivo.
Ali je daleko najzabavnije bilo na Trkalištu. Kola su se sudarala, a mi smo se smejali do suza. Bilo je guranja i udaranja na sve strane. Zezito, sin ujka Žozefa, zadobio je tako snažan udarac da je slomio kičmu. Bilo je divno. Kako žalim za tim vremenom.
Zatim se jelo pečenje, a ja sam čak imao pravo i na jednu čašicu šire.
Kad je došao oktobar, s tugom prvih kiša i zlatnim lišćem koje je počelo da opada s drveća Luna-park se zatvarao, a ja sam već mislio na iduću godinu.
Tada je moj otac sveo račune. Osim nas, u kući, preostali su još stric Ignjacije iz Ministarstva, rođak Žeronim, koji je živeo u Brazilu, rođaka Žozefina, koja se kasnije udala za Klorinda od Fonseke (što svakako vredi zabeležiti) i još nekolicina. Familija nam je u to vreme bila mnogobrojna, Bogu hvala.
Kad je to bilo…
Kako vreme leti!
Izvor: „Antologija portugalske kratke priče“