MERILO NAŠE VERE I LJUBAVI PREMA BOGU
O duhovnom životu ruski mitropolit Antonije Blum kaže da on počinje ćutanjem i mirovanjem. Nisu okolnosti i spoljašnji događaji ono što navlači oblake na našu dušu, niti je Božija “krivica” što nam je život ponekad nesnosan, premda mi često upravo tako mislimo. Živimo u materijalnom svetu koji neodoljivo privlači našu pažnju i neprestano nas opominje na svoje prisustvo. Duhovni svet treba tražiti i otkrivati.
Duhovni život počinje ćutanjem i potpunim mirovanjem uma, srca, volje i tela. To tihovanje čitavog bića neophodno je da bi čovek bio pažljiv i osetljiv na Božiji glas u dubinama svog srca. Samo, treba odmah računati s tim da nećemo uvek čuti ono sto se nama dopada, što mi želimo i što je nama prijatno.
Ako ne poslušaš Božiji glas i ne postupiš po Božijoj volji, koja se nama najćešće otkriva kroz obične svakodnevne događaje koje Bog stavlja pred nas, prestaćeš da osećaš Božije prisustvo. Bog nam se obrati jednom, dvaput, triput i ako Ga ne poslušaš, On se s tugom udaljava od nas sve dok ne uvidimo da bez Njega ne možemo živeti i dok žeđ za Bogom ne postane tolika da smo spremni da svaku Njegovu zapovest primimo kao Hleb života.
Spremnost da učinimo sve što Bog od nas traži jeste suština duhovnog podviga. Evanđelje treba pažljivo čitati i obratiti naročitu pažnju na ona mesta, koja se direktno na nas odnose, kako bismo bili izvršioci volje Božije, a ne samo slušaoci reči.
Ima mesta u Evanđelju koja razumemo umom, ima mesta koja uopšte ne razumemo, ima ih koja su nam daleka i tuđa ali ima i onih od kojih “gori srce u nama”. Upravo te reči i te Evanđelske slike jesu zapovesti koje su nama lično upućene.
Sva veština podviga je u vršenju volje Božije. To je merilo naše vere i ljubavi prema Bogu. Može naš život spolja izgledati hrišćanski, možemo se mi pridržavati moralnog zakona, postiti i moliti se, ali ako od srca, istinski i najbolje što umemo ne ispunjavamo volju Božiju nećemo iznutra osećati istinski mir i radost. Stalno će nam nešto nedostajati, stalno će nas nešto iznutra pritiskati.
Opasno je sam sebi određivati podvige. Njih obično čovek sa lakoćom ispunjava i onda uživa u svojoj „veličini“ i „duhovnosti“. Ali ako takvom čoveku zatražite da se makar i najmanje odrekne svoje volje namah će isčeznuti sva njegova “savršenost”.
Prelest, lažna pobožnost, poznaje se po ponosu i samozadovoljstvu koje čovek oseća. Sve dok ne prestanemo samouvereno misliti da mi najbolje znamo šta i kako treba raditi i živeti i sve dok se sa poverenjem, kao dete, ne prepustimo volji Božijoj neče Božanski život prostrujati u nama.
Prepodobni Marko Podvižnik veli: “Nećeš ispuniti volju Božiju ako je ne ispunjavaš od srca”. Hrišćani nisu nikakvi imitatori Gospoda Hrista niti se od nas traži da samo spolja ličimo na Njega. Pozvani smo da uzmemo učešća u Božanskom životu. Mislim da je naša najveća nevolja u tome što ne uviđamo koliko smo slepi. O, kada bismo to znali kako bismo vatreno tražili sebi leka! Verovatno da bismo kao slepi Vartimej iz Evanđelja obilazili sve moguće lekare i tražili pomoć od svakog na koga naiđemo i, pošto izgubimo nadu “u knezove i sinove čovečje od kojih nema spasenja”, mozda bismo se najzad okrenuli Bogu.
Ako se iskreno zapitamo koliko smo u stanju da volimo, bićemo žalosno iznenađeni. Jedva da ima dvoje ili troje na ovome svetu koje volimo isto koliko i sebe… A koliko bismo se tek razočarali kada bismo njih zapitali da li ih naša ljubav čini srećnijim i boljim… Toliko puta bi nam oni, samo da smeju, rekli: “Voli me manje, ali me oslobodi. Rob sam tvoje ljubavi. Misliš da ti je dopušteno zato što me voliš da vladaš mojim životom, pa čak i da planiraš moju sreću”.
Zar se ovo ne događa tako često između roditelja i dece, supružnika, prijatelja?! Gospod nas nije učio da tako volimo, nego nam je savetovao: “Što hoćete da drugi vama čine, činite i vi njima”. Dešava se i da odbacujemo ili čak mrzimo izvesne ljude samo zato što ih naši prijatelji ne vole. Ni to nije hrišćansko osećanje. Sećam se da me je impresioniralo nešto što mi je prilikom invazije Čehoslovacke rekao dr. Hromadka, jedna od vodečih ličnosti u Crkvi u Čehoslovackoj. Znamo se odavno i kad smo se tih dana sreli rekao mi je: “Kažite našim prijateljima neka ne mrze naše protivnike zbog nas. Onaj koji mrzi jedne u interesu drugih, dao je ruku đavolu”.
I, stvarno, đavolu i nije važno koga mi mrzimo. Jednom kad mržnja prodre u srce čovekovo, vrata su otvorena da se zlo useli u njega. Nama odgovara da verujemo da je sve ono lepo i dobro u nama prava slika naše ličnosti, a da su naše ružne osobine i gresi, koje ponekad kod sebe otkrivamo ili nam na njih drugi ukazuju, nešto slučajno, i prolazno i bez značaja.
Jedan poznati ruski duhovnik, starac Optine Pustinje, dopisivao se sa nekim trgovcem iz Petrograda. Jednom prilikom trgovac mu je napisao: “Napustila me služavka i prijatelji mi preporučuju neku seljanku. Šta da radim? Da li da nju zaposlim?” Starac mu je odgovorio da posluša prijatelje. Posle nekog vremena trgovac je poceo da se žali kako je ta seljanka prava napast i da, od kako mu je ona ušla u kuću nema mira nego dane provodi u svađi i ljutini, pa je zamolio starca da mu dozvoli da ženu otera. “Pazi dobro da je ne otpustis! Ona je anđeo koga ti je Bog poslao da bi se uverio koliko netrpeljivosti i gneva kriješ u svome srcu”.
Nisu okolnosti i spoljašnji događaji ono što navlači oblake na našu dušu, niti je Božija “krivica” što nam je život ponekad nesnosan, premda mi često upravo tako mislimo. Čovekova duša je slika (ikona) Živoga Boga, ali je ta slika kao neko staro platno počađavila, ispucala, ponekad nevestom rukom restaurirana tako da se original teško razaznaje. Jedino je stučnjak može očistiti i vratiti joj pređašnji sjaj.
Ima ljudi koji neće da se mole iz molitvenika. Kažu: “Ja svojim rečima bolje izražavam ono što mislim i želim”. To je tačno, ali molitva ne služi za to da mi u njoj što lepše izražavamo svoje misli i svoje želje. Kao što od velikih umetnika učimo šta je prava muzika i šta prava umetnička lepota, tako isto treba od velikih umetnika duhovnosti učiti veštinu molitve i duhovnog života.
Samopouzdanje redovno dovodi do duhovnog pada ili do prelesti. Pametnije je manje držati do sebe i dopustiti da nam bolji i veći od nas pokazuju put ka Bogu. Živimo u materijalnom svetu koji neodoljivo privlači našu pažnju i neprestano nas opominje na svoje prisustvo. Duhovni svet, međutim, treba tražiti i otkrivati ga.
Bog se nikome ne nameće. On samo kuca na vratima našeg srca i strpljivo čeka da mu otvorimo. Kada sam jednom upitao jednog iskusnog monaha o tome rekao mi je: “Sveti Duh je kao onaj krotki golub koji se slika na ikonama Bogojavljenja. Kad sleti kraj tebe, ne miči se, ne plaši Ga, pusti Ga neka dođe do tebe”. Ovo je manje-više sve što mi možemo učiniti. Ostalo je Božije delo.
Zato ću i da završim rečima iz Svetog Pisma: “Sine, daj mi srce svoje, ostalo ću ja učiniti”.
Priredio: Zoran Lazarević