ISTINSKO I DUHOVNO, A NE TELESNO
Poslušanje je čudo vere! Vidiš li nekoga ko je pao, znaj da je slušao sebe. Treba praviti razliku između potčinjavanja, odsecanja svoje volje i poslušanja. Od istinskog poslušanja rađa se i istinsko smirenje. Sveti Oci govore: „Budi svima poslušan u svakom dobrom delu, samo nemoj da slediš pohlepne niti srebroljupce niti ljubitelje sveta da tvoje poslušanje ne bi bilo delo đavolsko“.
Svi dobro znaju da je poslušanje od ključne važnosti u duhovnom životu, i kako su opasni samovolja i uzdanje samo u sebe.
Ava Dorotej kaže: „Ne znam za drugačiji pad osim onog kad čovek sluša sebe samog. Vidiš li nekoga ko je pao, znaj da je slušao sebe. Ništa nije opasnije, nema ničeg pogubnijeg od ovoga… Nema nesrećnijih ljudi i ljudi bližih pogibelji od ljudi koji nemaju nastavnika na putu Božijem. List ispočetka uvek biva zelen, svež i lep, ali potom počinje da se suši, otpada i na kraju ga gaze. Tako i čovek kojim niko ne rukovodi s početka uvek ima revnost za post, bdenje, tihovanje, poslušanje i druge vrline, a zatim se kod njega ova revnost malo po malo hladi, i on se nemajući nikoga ko bi ga duhovno upućivao, podržavao i razbuktavao u njemu ovu revnost – neosetno suši, pada i postaje, na kraju, rob u vlasti neprijatelja koji rade sa njim šta hoće“.
Međutim, poslušanje može biti istinsko i duhovno, a može biti telesno i čovekougodničko.
„Istinsko poslušanje jeste poslušanje Bogu, Bogu Jedinome. Onaj ko ne može sam po sebi da bude poslušan Bogu, treba da sebi uzme za duhovnog pomoćnika čoveka kojem je poslušanje Bogu bolje poznato“ (10, pismo 90). Duhovnik kojeg slušamo mora, zaista, jasno da razume volju Božiju i da ima trezven pogled na duhovni život. Jer u suprotnom može da nam naškodi. I opet, treba praviti razliku između potčinjavanja, odsecanja svoje volje i poslušanja. Moramo se potčinjavati ne samo crkvenim vlastima nego i građanskim, naravno kada to ne narušava zakone naše vere. Moramo uvek i u svemu, koliko je god to moguće, truditi se da odsecamo svoju volju, ne samo pred ljudima već i pred okolnostima, verujući da se sve što se oko nas dešava dešava po Promislu Božijem.
Naravno, da ovo uvek treba činiti sa rasuđivanjem, treba razlikovati stvari koje su štetne po dušu od onih koje nisu, i ako duši preti opasnost ne samo da ne treba da se povinujemo tuđoj volji nego treba i odlučno da joj se suprotstavimo. Isto ovakvo odsecanje svoje volje je potrebno i u odnosima sa neduhovnim rukovodiocima, kojima treba da se povinujemo isključivo u onome što nije štetno po nas. Ali, kada je reč o važnim pitanjima, koja usmeravaju sam naš duhovni život, ovakvim neduhovnim nastavnicima se ne smemo prepuštati, već po ovim pitanjima moramo da se obraćamo samo duhovnim licima, koja su zaista (u to moramo biti sigurni!) verna i opitna u Pravoslavlju, koja imaju jasan duhovan pogled i dobro poznaju učenje Svetih Otaca. Samo prema takvim duhovnicima može da postoji istinsko poslušanje. Slepo se prepustiti čoveku sa izvitoperenim shvatanjem pravoslavnog učenja znači i sam prihvatiti ovu izvitoperenost, znači da čovek time postaje izvršilac, ne Božije volje, već bolesne ljudske volje, i to bez obzira na to da li je ovaj neduhovni nastavnik monah, jerej ili arhijerej.
Sveti Oci govore: „Budi svima poslušan u svakom dobrom delu, samo nemoj da slediš pohlepne niti srebroljupce niti ljubitelje sveta da tvoje poslušanje ne bi bilo delo đavolsko“ (2, sl. 9). „Slušaj onog savetnika koji, pošto sve ispita, ume sa strpljenjem da razmotri ono što treba da se razmotri u tvojoj stvari, i koji može tačno da ti ukaže na ono što je zaista korisno za tebe (2).“
„Za savetovanje drugih, za duhovno rukovođenje drugima nije dovoljno da čovek bude pobožan; on mora da ima duhovno iskustvo, pre svega duhovno pomazanje. Takvo je o ovom predmetu učenje Svetog Pisma i Svetih Otaca. Pobožan, ali neiskusan savetnik pre može da zbuni nego da donese korist“ (9, t. 4, pismo 18).
„U ovom smislu ostavlja zaveštanje i Apostol: „Ne budite robovi ljudima“ (I. Kor. 7, 23). On naređuje da se i samo služenje sluga gospodarima izvršava duhovno, ali ne u smislu „čovekougađanja“, već u smislu tvorenja volje Božije kroz spoljašnje služenje ljudima. I još: „Ne radeći samo prividno to da ugađate ljudima, nego kao sluge Hristove, tvoreći volju Božiju od srca“ (Ef. 6, 6); i: „Zar ja sad nastojim da ljude pridobijem ili Boga? Ili tražim ljudima da ugađam? Jer kad bih još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov“ (Gal. 1,10).
„Od istinskog poslušanja rađa se i istinsko smirenje: milost božija posećuje istinsko smirenje. Od nepravilnog i čovekougodnog poslušanja, rađa se lažno smirenje, koje čoveka udaljava od darova Božijih i čini ga sasudom satane“ (II, str. 116).
Naročito je žalosno kad se iskušenik trudi da podražava potpuno poslušanje, da u potpunosti odbaci rasuđivanje i da se potčini reči nastavnika kao što je to bilo kod drevnih Otaca, kada je i nastavnicima i učenicima rukovodio Duh Sveti. U naše, pak, vreme gotovo da se ne mogu naći ljudi koji bi pravilno mogli da duhovno rukovode i upućuju druge, tim pre što ima mnogo učitelja koji su i sami zabludi i to u veoma bitnim pitanjima vere. Nesreća je kada učenik takvog neiskusnog učitelja počne da prihvata svaku učiteljevu reč i pouku kao savršenu istinu i da ih do kraja sledi.“
„Poslušanje je čudo vere! To može da učini samo Bog. I ostvarili su ga oni ljudi kojima je Bog dao ovaj dar. Međutim, kada ljudi sopstvenim naporom požele da dostignu ono što jedino Bog daje, njihov trud biva bezuspešan i jalov; tada oni liče ne one zidare tvrđave koji se pominju u Jevanđelju i koji započinju zgradu, nemajući sredstava da je završe“ (9, t. 4, pismo 54).
„Izučavaj Božanstveno Pismo“, govori Sv. Simeon Novi Bogoslov, i knjige Svetih Otaca, naročito one koje se bave (hrišćanskom) praksom, da bi sve mogao da uporediš sa njihovim učenjem i vidiš sve kao u ogledalu, i da ono što je kod tebe u skladu sa Svetim Pismom usvojiš i zadržiš, a ono što je lažno i loše da prepoznaš i odbaciš da ne bi bio prevaren. Znaj da se u naše vreme pojavilo mnogo prevaranata i lažnih učitelja“ (1, t. 5, str. 33).
Sv. Ignjatije Brjančaninov je mnogo govorio o poslušanju, o tome kakvo je ono bilo u drevnom monaštvu, kao i o tome da takvo poslušanje nije dato našem vremenu. Prep. Kasijan Rimljanin kaže da su egipatski Oci tvrdili da je dobro duhovno rukovoditi i biti dobro duhovno rukovođen svojstveno mudrima, i kažu da je to najveći dar i blagodat Svetoga Duha. Neophodan uslov za takvo poslušanje jeste duhonosni nastavnik koji je u stanju da, voljom Svetoga Duha, umrtvljava palu volju onoga ko mu se potčinjava u Gospodu i, u ovoj paloj volji, sve strasti.
Očigledno je da umrtvljavanje pale volje, koje se tako veličanstveno i pobedonosno izvršava voljom Duha Božijeg, ne može biti izvršeno palom voljom nastavnika, tj. kad je sam nastavnik još uvek porobljen strastima“ (9, t. 5, str. 71).
Pod maskom poslušanja mogu sa skrivati razne pristrasnosti, čak, i strast pohote. Uopšte, sve što je prekomerno i nije osoljeno duhom istinskog smirenja i bogougađanja, obavezno biva oskrnavljeno nekom nečistotom i podvrgnuto demonskom ismevanju.
Iz knjige „Kako izlečiti bolesti duše“, arhimandrit Lazar Vitanijski