PROGONSTVO KAO USUD
Prvi u borbi za slobodu svog naroda bili su danas prognani heroji, ljudi koji su ostatak života proveli van svoje otadžbine, ali ne svojom voljom. O njihovim podvizima sa divljenjem se govorilo u slobodnom svetu. Nije se sudbina poigrala sa njima, već veliki i moćni.
Borili su se za slobodu, čast i opstanak svoga naroda i porobljene Evrope. I u toj borbi bili su prvi. U Evropi porobljenoj nacizmom i fašizmom zasijala je iskra slobode u slobodnim srpskim planinama.
Posle sloma krhke države u kojoj braća po jeziku i poreklu odoše na drugu stranu i izdadoše ih digli su se na ustanak. Bez računice, bez skrivenih ideja, bez želje za vlašću. Jedina misao bila im je da spasu šta se spasti moglo, a to je ponajčešće bio sam goli život, i da se oslobode crne i crvene ideologije.
Verovali su da u toj borbi imaju svoje saveznike. U prvom redu Englesku, pa onda i Ameriku, Francusku i sav ostali slobodni i demokratski svet. Verovali su da će na kraju svoje krvave borbe stati rame uz rame sa ostalim nacijama demokratske i slobodne Evrope. Sklanjajući se u slobodne srpske planine, po šumama i selima trudili su se da sačuvaju svoj narod kako od nemačkih odmazdi u Srbiji tako i od ustaškog noža u Bosni i Hrvatskoj.
Činili su neverovatne stvari. Kada je Srbijom zavladala najbrutalnija odmazda u istoriji, sto za jednoga, pribegli su borbi bez žrtava. Dizali su u vazuh vozove, sabotirali lokomotive, postavljali bombe sa odloženim dejstvom da bi nemačke kompozicije eksplodirale tek kada pređu Bugarsku ili Rumunsku granicu. Spasavali su oborene savezničke pilote koji su iskakali iz svojih oštećenih aviona iznad Srbije i organizovali jednu od najneverovatnijih misija spasavanja tokom Drugog svetskog rata. Imali su mreže ilegalaca po Beogradu čije će podvige docnije „pobednici“ pripisivati sebi i napraviti čuvenu seriju „Otpisani“.
O njihovim podvizima sa divljenjem se govorilo u slobodnom svetu a njihov komandant, general Mihailović dospeo je na naslovne strane svetskih tabloida poput američkog Tajmsa, ali i na nemačke poternice koje su obećavale sto hiljada maraka u zlatu onome ko ga uhvati.
Nije se sudbina poigrala sa njima. Poigrali su se veliki i moćni, oni u koje su se uzdali i kojima su verovali sve vreme četvorogodišnje krvave borbe. U igri podele plena, takozvani saveznici Englezi odlučuju da ih žrtvuju i da njihovu zemlju i narod predaju crvenoj komunističkoj nemani.
I dok su američki avioni iz Barija leteli prema improvizovanom aerodromu u Pranjanima ne bi li od četnika preuzimali spasene savezničke pilote, usput su tovare oružja i municije bacali partizanskim snagama. Ispražnjeni avioni pokupili su svoje vojnike i kada je i poslednji pilot bio spasen i odleteo u pravcu Italije, ostali su sami.
Izdani i ostavljeni na milost i nemilost neprijatelju koji je od strane saveznika bivao sve bolje naoružan i potpomagan i od Engleza i od Crvene Armije doživljavaju vojnički slom na Zelengori. Ipak, neke jedinice uspevaju da se spasu i pređu u Italiju.
Tako je njihova plata za krv i žrtvu postala progonstvo. Nekoliko godina boraviće po logorima u Evropi da bi na kraju većina otišla u Englesku i Ameriku. Mnogi se nikada nisu vratili kućama. PROGNANI HEROJI našli su se pred novim bitkama, morali su da započnu novi život daleko od svega što vole i što im je poznato.
A oni su i u inostranstvu nastavljali da se bore za svoj narod. Dizali su crkve, organizovali klubove, podizali preduzeća, bili cenjeni i omiljeni radnici, vaspitavali i školovali svoju decu da postanu najugledniji članovi društva, postizali uspehe u bilo kom započetom poslu.
I žalili su što sve to ne rade u svojoj zemlji.
„Pobednicima“ nije bila dovoljna vojnička pobeda. Pedeset godina su se trudili da sakriju, iskrive, prekroje i unište istoriju i na njih sruče gomilu ljaga i laži.
Izdani i prognani govorili su svoju istinu samo retkima koji su želeli da je čuju. Mnogi to ne žele ni dan danas. Ali istina uvek nađe svoj put. Naprosto, laži je mnogo, a istina je samo jedna.
Ukoliko želite da poslušate neke od priča prognanih heroja kliknite na link ispod.
https://predragrudovicniko.
Autor: Predrag Rudović
Au, pa što ti četnici nisu obezbedili podršku saveznika Engleza, Amerikanaca i Rusa u drugom svetskom ratu? Zato što su bili prvenstveno monarhisti i antikomunisti koji su sa okupatorima Švabama i Talijanima sarađivali i borili se protiv partizana i „komunističke nemani“. Pa zato su izgubili rat, i zato su gubitnici.
A ko se borio protiv okupatora u ofanzivama i izvojevao pobedu? Pa ta „komunistička neman“, odnosno partizani i antifašisti.
Četnici nisu nikakvi antifašisti nego monarhističko-profašistički kolaboranti. Antikomunisti.
Ti si Rudoviću taj što „sakriva, iskrivljava, prekraja i uništava istoriju“.
I nije dovoljno spasavati američke pilote i minirati vozove a istovremeno kolaborirati sa okupatorima. Niti sada, sa sigurne distance, iz Amerike nekritički promišljati istoriju. Morao si se Rudoviću jasno i otvoreno tući sa okupatorom da bi dobio podršku istovremeno i Rusa i Engleza i Amera.
Sve drugo kao i ova tvoja pisanija je četničko jajarenje.
„Jasno i otvoreno tuci sa okupatorom.“ u vreme kada se strelja sto za jednoga i posle Kragujevca…
Pa to je bilo lako u situaciji kada hrvatski kadar komanduje vojskom sastavljenom uglavnom od Srba ispranih mozgova i kada se civilno stanovnistvo proglasi pripadnicima fronta i ne mari za zrtve.
Pobeda? O kakvoj pobedi pricas? Pobeda u kojoj posle rata bivaju postreljani svi vidjeniji srpski domacini, a njihova imovina plenjena i otimana? Ljudi koji u zivotu pusku u ruke nisu uzeli i to samo zato sto su bili proglaseni za nekakvu reakciju.
A sto se tice borbe koju su vodili partizani… Navedi mi molim te bar jenu operaciju u kojoj su oni to napadali Nemce? Bar jedan grad koji su oslobodili od Nemaca pre dolaska Crvene Armije? Ako ne mozes onda je to sto radis obicno jajarenje, nastavak komunistickog jajarenja jos od 1945.
I za kraj, Bodhi, imaj hrabrosti pa stoji iza svojih reci. Potpisi se imenom i prezimenom.
Eto starih-novih četnika u misiji ispiranja mozga i pisanja nove istorije. Dodjoše četnici na vlast, računajući valjda da se niko više ne seća šta se dešavalo polovinom prošlog veka (a i ako se seća koga je to briga), i uz bolne reforme srpskog društva u celini, dadoše sebi u zadatak i da napišu novu istoriju, rehabilituju sve zločince i neprijatelje srpskog naroda i to verovatno usvoje u skupštini. Skupštinska većina može i zakon o pobedniku u ratu da izglasa. To su naučili na fakultetima gde su magistrirali i doktorirali. Ne verujte svojim očima, roditeljima ili prijateljima. Verujte aktuelnoj vlasti i njihovim analitičarima i istoričarima.
Jadno da jadnije ne može biti. Možda i može, jer granicu njihovog ludila, beskrupuloznosti, nesposobnosti, alavosti, nasilja i ostalog još nismo utvrdili. Šaka para, ili šaka vlasti – pakt sa djavolom.
„Jasno i otvoreno se tući sa okupatorom“. Pa naravno; to su od naše Monarhije očekivali gospodari iz Engleske i sa Atlantika a ne da se potpisuje sporazum sa Hitlerom pa se još isti sporazum anulira pučem. Onda pokvarimo veze sa Engleskom i još nas Hitler izbombarduje 6. aprila 1941. Ti bi znači da isprovociraš okupatora da te izbombarduje i okupira i još bi da ćutiš da ti ne bi pobio 100 tvojih, jer ne želiš slobodu nego okupaciju.
Zato su taj posao tuče sa Nemačkim okupatorom odradili partizanski antifašisti ili kako ih ti pogrdno zoveš „komunistička neman“. Ta „neman“ se tukla sa Švabama 1941. u Užicu pa na Igmanu, pa 1942. na Kozari pa 1943. na Sutjesci i Neretvi gde su četnici i ustaše bili u kolaboraciji sa Nemcima i Talijanima-okupatorima, Itd Itd. To su te ofanzive. A i tukli su se za slobodu i njihov socijalizam.
Jesu malo četnici sarađivali na početku rata sa partizanima ali su posle otišli u kolaboraciju sa okupatorima i bili na njihovoj strani protiv partizana(„nemani“).
Srpske partizanske antifašističke komandante i kadar sam pronađi, neću ja sve da ti serviram
Rusi dolaze tek 1944. godine…i zajedno sa partizanima (uz Anglo-Američku materijalnu pomoć i municiju) oslobađaju Srbiju i Beograd od Nemačkog okupatora i njihovih saradnika četnika i direktnih i otvorenih saradnika Nedićevaca. I opet bombardovanje Srbije od strane Anglo saveznika ali da bi se Srbija oslobodila od nemačkog okupatora i njihovih saradnika četnika i Nedićevaca. Svi su zajedno saveznici u ratu protiv nemačko-talijanskih okupatora i fašista: I Ameri, I Rusi, I Englezi, I Tito. Svi su bili zajedno u saradnji. Kapiraš?
Za dva bombardovanja ste krivi, zbog raspada monarhije na početku rata(ako potpišete sporazum sa Hitlerom onda morate i da ga sprovedete) i zbog saradnje sa nemačkim fašistima u toku i na kraju rata. Jer ste na gubitničkoj strani. Videli biste tek šta je ruska okupacija i staljinistički gulag da nije bilo partizana, zajednice jugoslovenskih naroda i nesvrstane socijalističke zemlje Jugoslavije koja balansira između zapada i istoka a koja je sporazumno vezana za NATO pakt iako je komunistička, u stvari socijalistička. Tada je bilo tako.
Četnici nisu sačuvali Monarhiju niti zemlju posle puča 27. marta koji su izveli ljudi iz monarhije(Simović, Mirković). Bili su posle(četnici) u razjedinjenim formacijama (jedni Pećančevi, drugi Đurišićevi treći Mihajlovićevi četnici, četvrti Đujićevi), otišli su po šumama i govorili „nije trenutak, nije vreme, treba čekati…“. Glavna zanimacija im je bila ubijanje Muslimana u podrinju i Sandžaku, zatiranje komunista, pljačka i paljevina, saradnja sa okupatorom. A kažu „svi su bili u JVuO, i Hrvati i Muslimani“. Pa ko bi bio u vojsci koja radi takve stvari, zato se i raspala i nije bila uspešna.
Svaka čast za Loznicu, miniranje vozova i američke pilote, ali nije dovoljno. Očistiti što više teritorije od komunista i nesrba sa jedne strane i sačuvati monarhiju, a sa druge strane ustaše čiste sve do Drine od Srba i nesrpskih antifašista. I jedni i drugi nemačko-talijanski kolaboranti (i ustaše i četnici).
Komunisti upravo odgovaraju pred istorijom i medijima zbog oduzimanja imovine i zločina prema domaćinima bez suđenja. Imovina se polako i uz poteškoće vraća, ali se vraća. Nevini ljudi se rehabilituju. I tu ima puno manipulacije, naduvavanja brojki i pripisivanja krivice komunistima gde je nema samo da bi se oni što više ocrnili.
Zamisli da su četnici pobedili u drugom svetskom ratu. Pa seme bi zatrli komunistima i partizanima. Kad su komunisti trebali da dobiju gradonačelnike u Monarhiji dvadesetih godina, u Beogradu i Kragujevcu, zbog osvojenog broja glasova, sve se poništilo a komunistički pripadnici su proganjani, zatvarani i ubijani bez suđenja. Vrla demokratija. Isto ono za šta optužuješ komuniste.
Na kraju rata Petar II daje proglas da se svi četnici stave pod Titovu komandu i to se prihvata osim onih koji su činili zločine. „Kralj bio mlad i nevešt, Čerčil ga opijao“? Pa naravno, kad je izgubio zemlju i otišao Čerčilu u kuću. Neće valjda podržati gubitničku četničku stranu dok mu domaćin Čerčil zajedno sa Titom,Staljinom i Ruzveltom ima saradnju.
Baš zbog svega navedenog, nije ni neobično što su u II sv. ratu komunisti pobedili i preuzeli vlast. Ali vi četnici umesto sve to da proučite i uvažite važne činjenice, vama je sve to ljuta rana, a to je greška.
I neću ti napisati ime i prezime. Ne zbog kukavičluka, već iz privatnih razloga.
U Srbiji se radi na pomirenju pa bi mogao više da balansiraš i da se informišeš.
Sporazum sa HItlerom? A veliki vodja Staljin je potpisao sporazum sa kim? Da, sa Hitlerom… Ali po ustaljenoj komunistickoj retorici sto se velikom vodji pripisuje za mudrost regentu nejake monarhij pripisuje se za greh. Dok Hitler nije napao Sovjetski Savez ti isti komunisti ni prstom nisu mrdnuli. I dok su jugoslovenski komunisti slusali instrukcije iz Rusije i cekali ko je u srpskim planinama dizao ustanak protiv Nemaca? Da, tako je, Dragoljub Mihailovic.
Da je Draza hteo da bude puka marioneta koja ce da slusa diktate nazovi saveznika nista mu lakse ne bi bilo nego da se odrzi na vlasti. Njegova je nesreca bila to se nije borio ni za Amerikance, ni za Engleze, ni za Ruse, ni za Nemce. Borio se iskljucivo „za svoj narod, sa svojim ljudima, u svojim opancima, pod svojom kapom.“ Utoliko je njegova borba svetija a zrtva veca.
„Saveznici“ ni tada ni danas nisu u svom recniku poznavali pojam saradnje, samo puko podcinjavanje i iskoriscavanje. Tako je ostalo do dana danas. I vrlo su dobro znali koga i zasto bombarduju i niko ih ziv u tome ne bi sprecio, kao sto nije mogao ni devedesetih. Saradnik okupatora ne postaje se skrivajuci se po sumama, saradjuje se iz udobnih stanova i salona. Za saradnicima se ne raspisuju poternice. I na kraju, izdajnici se na kraju trude da pobegnu. Sa zadnjim spasenim „saveznickim“ pilotom mogao je i Draza u avion za Italiju. Ostao je da deli sudbinu svoga naroda.
Sto se partizanske borbe tice, i dalje cekam na imena oslobodjenih gradova i na akcije u kojima su napadali Nemce. Necu ih dobiti jer ih nijkada nije ni bilo. U bezanije jesu isli, u bilo kakve ofanzive tesko. A ako Nemce nisu smeli, sto nisu napali Jasenovac kad su mogli pred kraj rata?
Ono sto mi nikada nece biti jasno je kako to da ljudi koji su svesni monstruoznosti komunisticke ideologije umeju i dalje da je brane. Pa sta su samo jedni drugima radili? Staljinove cistke. Pomor od gladi u Ukraini. Goli otok. A tek ostali derivati crvenog bezumlja, na dalekom istoku, Pol Pot, danasnja Severna Koreja… Ako mi je nesto darago, drago mi je da iza takvih monstuoznosti nikada stajao nisam niti cu.
A za kraj evo i jednog lepog svedocenja jedne prave partizanke o partizanima, neretvi, Drazi… (svedocenje Dusanke Disljenkovic, moze se naci na youtube, snimila ga je TV Belle Amie i Nisa – potrazi ukokliko mi ne podje za rukom da ostavim link u komentaru) http://www.youtube.com/watch?v=kfFNKez9p9U