JA STUDENT, ONA UDOVICA
Znam, slučajnost je sve u životu. Ako su vam dani dosadni, samo koraknite, napred i prepustite se slučajnosti, nećete zažaliti! Sudbina je htela da me, te jeseni, gospođa Malvina uzme za svog podstanara. Bogami, zgrabila me je kao zmija žabu! Možda je mislila da se u meni krije princ!…
Njen stan je, zaista, bio ogroman. Kroz tri hodnika, svetlu trpezariju sa stilskim nameštajem, barometrom, asparagusom, kaminom u mozaiku i slikama Venecije, Palića i Zlatibora, pored njenih dveju soba, spavaće, manje i primaće, ogromne, uselio sam se u „svoju“ sobu i zajedno s knjigama iz teorije književnosti stropoštao na visok namešten krevet, kao da sam se prućio po krovu… po krovu u čipkama!…
Ima vremena u čovekovom životu kad je „nepodeljen“, ni ovde, ni tamo, samo „leluja“ ivicom i „pušta“ se da ga sudbina nosi… U dane neposredno pre Malvine, malo sam kao „dobio krila“ i mamuzao Pegaza da „leti“! Danju bih, s probuđenom nadom, uzletao, ali noću, bolno, padao. Hteo sam! Da postanem neko i nešto, poznat i moćan! A, onda, u duplom mraku, mraku noći i mraku kapaka, sudbina me je udarala po prstima: niko, i ništa!… Pa Malvina…
Kad sam, ujutro, izašao iz kupatila, reč po reč, još držeći peškir, saznao sam da gospođa Malvina živi, sama.
I da je udovica!
E, to nisam znao. Nisam pokazao iznenađenje, iako sam se veoma iznenadio… O, o, o!… Šta me snađe!… Kako ću… ne znam taj „jezik“!… Koji „jezik“?!… Ma, pustite, sve same…
Da, da, kao gromom pogođen. Zar sam se namestio kod lepe i mlade udovice?! Šta će reći moja sirota majka i njene kolege činovnici, moje vrle kolege s fakulteta… kad saznaju?! Časovi dijalektologije kod Aleksića, a kod kuće udovica, aha!… Akcenatska vežbanja kod Pece, a kod kuće… aha!… Kad glas „poleti“, ne možeš mu sapeti „krila“!… Samo se, vi, smejte, teško mi je bilo!… Kad sam, godinu dana ranije, preko Studentske zadruge, cepao karte na Sajmu, niko u Sokobanji nije verovao da nisam „propao“ na studijama. U stvari, pola je verovalo, a pola nije. Oni koji su mislili da sam „propao“ (kakav strašan izraz!), navodili su dokaz što su me videli u uniformi vratara, sa službenim kačketom! Oni koji su mi zavideli, upravo su navodili uniformu da sam uspeo u životu! Tek došao u Beograd, a, već, zarađuje!… Pa gosp… Mal… Pst!…
Zar ću moći da ih razuverim da među nama neće i ne može biti ništa?!
Teško. Veoma teško…
Prvih dana mog stanovanja, malo sam se zadržavao u stanu. Bilo mi je nezgodno što pod istim krovom stanujem s usamljenom ženom. Ujutro bih se nečujno izvukao iz stana, a uveče bih se, isto tako tiho, zavukao u svoju sobu, kao u savest!
Pa legnem. Pa se podvučem pod jorgan! Pa, još, zaklopim oči! Pa misli teram na drugu stranu!…
Ponekad sam imao osećaj da, osim mene, i nema nikog u stanu jer je vladala potpuna tišina. Samo zvuci hladne kiše šapću po prozorskom oknu i prsti orahove grane zovu, neznano kud… „hajde, hajde!“… „čekamo te, čekamo te!“… Orah sa mnom na „ti“…
Tako se završi jesen, duga i hladna, a od pomisli na beogradsku zimu, krv mi se „ledila“…
Početkom zime, jedne večeri, dosta kasno, bio sam stopostotno siguran da je gospođa Malvina odsutna. Ne znam na osnovu čeg sam, to, zaključio, ali… Možda je na putovanju, kod rođaka, valjda ih je imala, svak ih ima… Ništa određeno o njoj nisam znao… Pade mi na pamet da proverim da li sam, zaista. sam. Glupa znatiželja, ništa drugo.
Ustao sam iz kreveta, onako, u pižami i pošao u „ekspediciju“. Cunjao sam po stanu, na prstima, kao uljez. „Sobe i sobice“, ređale su se u nedogled, nisam ni pretpostavljao da ih je toliko. Skupljačica soba! Možda snova! Bolje nego sova, bova, maraka ili zapušača… Nisam shvatao da neko može imati toliki stan… i živeti, u njemu, kao… kao… Zašto još nekom nije izdala sobu? Već, samo, meni? Zašto sam ja povlašćen?… Mogla je, stan je bio njeno vlasništvo. Ovako, ispada da sam u neku ruku… ma, princ! Princ stanar!… Da, da, više sanjar!…
Svud besprekorni čistoća i red. U ormanima uredno složene njene mekane i mirisne haljine koje je nosila ko zna kad. Zaustavljeno vreme. (Prust: „Pronađeno vreme“). Bez strasti, bez vidljivih znakova neke skorašnje promene. Malvinini šeširi. Malvinine cipele, čizmice i sandale. Malvinine bunde, čak pet (na broju). Malvinini šalovi, marame, kaiši, satovi, pudrijere, ogledalca, nazuvice, trepavice, donji… Malvinini kišobrani, suncobrani… na jednom, kad se pritisne dugme, čuje se: jo-jo-jo!… Najzad, kakvo prijatno iznenađenje… Malvinina venčana haljina kao iz bajke!
Snežno-snežna!
Obavijena celofanom!…
Nisam izdržao, morao sam da je dotaknem…
Grešne misli, proletele su mi…
Gospođa Malvina, ništa se nije promenila, i sad bi je, komotno, mogla obući! Pazi na liniju, sigurno jede kao ptica, neguje se i… samuje. Možda se noću bori sa samom sobom?! Udovica, ali živ stvor!…
Možda i njoj padaju na um grešne misli?… Ne, to je nemoguće! Sasvim nemoguće, među nama je ogromna… potpuno isključeno, ni govora, neverovatno da mi, uopšte i…
I ona i ja, zaziremo jedno od drugog! Desetak-petnaestak godina nas dele, mogao bih se zak… To nije malo. Čitava večnost. I više. Ja, siromašan student, a ona…
Najzad sam se našao pred velikim dvokrilnim vratima spavaće sobe. Otvorio sam ih. Potpuno uveren da je tu neću pronaći. Prevario sam se!
Moja gazdarica, ležala je u bračnom krevetu i gledala televiziju.
Skamenio sam se.
– Uđi, ima dobar francuski film o ljubavi – reče ona sasvim mirno, uopšte se ne iznenadivši što sam tako banuo u njenu sobu. – I ti ćeš zavoleti Bretanju…
– Neugodno mi je… Vidite da sam u pižami – jedva sam promrmljao osećajući kako mi plamte obrazi.
– Pa šta mari, neću te pojesti!…
Bio sam u neprilici. Nisam imao gde da sednem jer nije bilo stolice. Samo plakar s ogledalom, stočić s televizorom i taj ogroman francuski krevet koji je hteo da me proguta!
Stajao sam, zagledan u ekran. Film je bio zanimljiv, ali nisam mogao da ga pratim. Kad sam već pokazao toliku drskost da, nepozvan, dođem, sad nisam imao hrabrosti da brzo izađem i povredim je. Tim pre što mi je rekla da ostanem. Ako odem, ispašće da se nečeg bojim… Ne, ne, nisam se plašio…
Hladnoća mi se, malo-pomalo, uvlačila u kosti. Premeštao sam se s noge na nogu. Najzad je ona primetila moju nevolju.
– Prehladićeš se, smesti se kod mojih nogu i pokrij se – rekla je i dobacila mi crven jastučić…
Sad sam se, tek, našao u sosu! Pod istim pokrivačem!
Ne, to je nemoguće!
Niko ne sme da sazna!…
Bila je daleko od mene, a, ipak, toliko blizu! Nisam smeo ni da pomislim šta bi se sve, u snu, moglo desiti. Nisam mesečar, ali šta radim u snu, to, stvarno, ne znam!… Ponavljam, srećom, nisam kao moji ujak i tetka!… Šćućuren u dnu kreveta, kao skulptura od mermera, gotovo da nisam ni disao. Srce mi je, međutim, tuklo kao da sam u groznici. A grešne misli, navirale su… navirale… Sve, sve.. što, što… Sve bi bilo lakše da nije njenog mirisa!…
Gospođa Malvina se meškoljila u krevetu, kikotala se, komentarisala filmsku priču iz Bretanje, čas glasno, čas upola glasa, u zavisnosti od situacije na ekranu. I, dogodilo se ono što nisam mogao ni da pretpostavim. A, verujem, ni vi…
Zaspao sam!…
Što se kaže: snom praved…
– Hajde, hajde, spavalice! – čuo sam Malvinin glas kao s neba…
Čudno, u prvi mah mi se učinilo da čujem glas svoje majke. Bilo je belo, belo jutro. A moje lice… crveno, crveno… znao sam, to, i bez ogledala…
Ležao sam u Malvininom krevetu. Ona je ljuljuškala poslužavnik s belom kafom, dve šolje i kiflama, dve kifle. Za bednog studenta, čudesna i nestvarna „mrtva priroda“ na javi.
– Oprostite, ja…
– Samo izvoli. Ja sam, već, jela… Šteta što nisi film dogledao do kraja. Sve se lepo završilo. Uzeli su se i živeli, srećno-srećno… dugo-dugo… on i ona…
– Zašto me niste probudili?
– Bilo mi je žao… Spavao si tako čvrsto-čvrsto!…
Sela je kraj mene i jednom rukom pridržavala poslužavnik. Jeo sam i gledao u njeno dobro lice. Nije bila lepa. Nos joj je bio povijen. Imala je malu bradavicu na bradi s kratkim dlačicama. Ali, osmeh joj je bio lep. Lepa je bila njena dobrota. Cela, ona, bila je lepa. Imala je lepo srce. Iz njenih lepih usta nisu izlazile ružne reči. Glas joj nije bio prejak. Nije mirisala na ženske vodice već na sapun, čistoću, urednu kuću. Smeškala se, s rupicama na obrazima i bradi. Morao sam da čavrljam preko zalogaja. Ponekad bih se malo zagrcnuo, zakašljao, izgubio nit govora… Tad bi me gazdarica lupkala po leđima i, na sve moje nezgode, smejala se. Zatim je otišla da donese još tople bele kafe, sad, još, s debelom „kragnom“ kajmaka. Stideo sam se zbog studentskog apetita. Hteo sam da sakrijem da sam gladan, ali nisam mogao, glad me je odavala. Kako, se, ono kaže: ne mogu se skariti: glad, kašalj i lju… Zar sam se, već, zaljubio?!… Tako brzo! Nisam ni osetio! I, što sam više jeo, kao da sam bio još gladniji! Ali nije čudno, obično bih preskakao ne, samo, studentsku večeru već i doručak! A sad, počašćen kao car! Od govedara do cara, samo je korak! Od žapca do princa, ni toliko!
Kad sam završio doručak obrisavši bele-bele „brkove“, ugledao sam kroz prozor bele pahulje snega.
Malvina je sedela kraj mene, na krevetu, ćuteći, zagledana u prvi pravi zimski dan u Šumatovačkoj 96.
Bojažljivo sam je gledao, iz profila. Duboka zamišljenost, odsutnost za sve oko sebe. Možda u tom trenutku nije ni bila svesna da sam tu, u njenom krevetu, u tako nezahvalnoj situaciji. Zaspao, uz televizor! Kao dete! A ujutro dobio i doručak na poslužavniku! Ne bi vredelo ni pričati, ko bi verovao?!
Najzad se okrenula prema meni.
Od njenog pogleda, prošli su me trnci.
Plašio sam se njene dobrote, bogatstva, njene ženske moći i nadređenog položaja.
Samo jedna njena reč, mogla me je izbaciti na ulicu.
Srce mi je sišlo u pete.
Drhtao sam kao prut.
Osećao sam se kao da sam nešto krupno zgrešio i sad moram podneti zasluženu kaznu… Pa, kad je, već, tako: čekam-čekam… Gle, i ja sam počeo da mislim u duplikatu!…
„Pa dobro, učinite, već, jednom, to, što ste naumili, ja sam spreman!“ – hteo sam da viknem i tako prekratim muke na koje me je stavila ova žena.
I ona učini…
Na ovom mestu, klasici bi zastali, pokušali da… možda i da… ali… ja nisam klasik!
– Znaš, ja sam rešila… Malopre sam razmišljala i rešila – reče Malvina, još uvek držeći poslužavnik. – Više neću izdavati tvoju sobu…
Znao sam!
Eh, ludi Velibore!
Gledao sam je, manji od makovog zrna…
– Neću-neću je izdavati…
Znači, tako, otkaz…
– Preći ćeš ovde… I spavaćeš, tu…
Spavaću-spavaću… Šta sam, to…
– Ako se zavolimo, venčaćemo se… Molim te… Da pokušamo… Ja, ionako, ne mogu imati dece…
KAO EPILOG
Prošlo je nekoliko godina… Umalo ne rekoh prošlo-prošlo… ali, više, to, i nije bilo potrebno, „stvari“ su se uprostile…
Malvina i ja živimo u srećnom braku…
Ona se ne menja, kao da ne stari… Izgledamo, već, kao vršnjaci…. jer ja ubrzano starim…
Od Malvininih đakonija, počeo sam da dobijam stomak. Ćelavim, sve više, lice mi se bora. Za godinu-dve, izgledaću stariji od nje, siguran sam. Već sad, u ogledalu, vidim, jasno taj put…
Da, tačno je, ona ne može da ima dece i zbog tog je, ponekad, tužna-tužna. Kad primetim njene suze, nežno ih brišem, ali one teku, dugo, ne mogu da ih zaustavim. Da je ohrabrim, liznem joj tešku suzu… Takav neprijatan čas ona rešava tako što me zamoli da pevam, bilo šta, samo da je pesma…
I ja činim, to, njoj za ljubav. A nisam pevač, ne…
Ali kad pevam, tužan sam ja. Nisam načisto šta mi je, samo mi se, srce, stegne. Ali, takav je život. Smeh i suze, suze i smeh… a, između, život…
Nešto se, zahvaljujući slučaju, započne, a zatim se nastavlja po utvrđenim zakonitostima prirode…
Volim Malvinu i ona voli mene.
Ne možemo ni zamisliti neki drukčiji život.
Ja radim, a ona ostaje kod kuće.
Kad dođem, čeka me topla supa na stolu i kolači u pećnici.
Posle ručka, obavezno idemo na popodnevno odmaranje. Naslonim glavu na njeno rame i tako zaspimo bez ijedne brige u…
Ako uveče ima nešto zanimljivo na televiziji, navijemo budilnik da ne propustimo početak. Ona gleda program, a ja, umoran, spavam: rad na pumpi me zamori…
Ujutro, zna se, budi me sa sendvičima, prženicama, domaćim burekom ili kiflama s belom kafom. Subotom, kad Malvina ode na pijacu, uđem u svoju nekadašnju sobicu.
Sednem na krevet.
Ćutim.
Gledam kroz prozor, grana gleda mene.
Ništa ne radim, ruke u krilu.
Ništa ne mislim, samo volim.
Sedim i čekam da se Malvina vrati…
*
Autor: Velibor Mihić, pisac