СУДБИНА
Kад се попије последње вино из чаше,
Месец се у њу усели, нада нека,
На дну се пресијава, љуља, та препрека
Мами да је попијеш без остатка,
Са Месецом, дружећи се, улице равнаш,
Шириш, да као зенице у страху, укочене
Твоје тело поднесу, наду пијану
За стварни сусрет са њом,
Судбином, коју други деле док си се чудом
Чудио и свашта радио да звездама недохватним
И собом неутешним, последњим вином
Из чаше, са Месецом, заведеш том улицом,
Пијаном, к’о летва, док јој серенаде мумлаш,
У ходу смишљаш складну риму:
Да на ту превару, њеном појавом себе превариш,
И по старом обичају наставиш…
Тај трик је и мени успевао, више пута,
Са њом сам се често сретао тако, и верујте,
Празник је то увек, кад у чаши са вином последњим
Месец и ОНА заиграју улицама овим…
О Св. Јовану, 2016.
Душан Ђорђевић Нишки
Фотографија: Веселинка Стојковић