Bekstvo u ruralne predele – potraga za izgubljenim mirom

 

ŽIVOT NA SELU

Bekstvo u ruralne predele – potraga za izgubljenim mirom

 

Danas kada su kretanje i stalne promene mesta boravka i dešavanja na što više destinacija, posebno inostranih – imperativ, pitanje prestiža i određenog statusnog simbola, govoriti o fenomenu povratka na selo deluje na prvi pogled arhaično i deplasirano, osim ako to pitanje razmotrimo iz ugla onih ljudi, iz istog ovog miljea svetski poželjnih zanimanja, obrazovanja i karijera, koji su takav model ponašanja napustili dok su još u punoj fizičkoj, intelektualnoj i duhovnoj snazi i vratili se u naše ruralno okruženje – u srpsko selo.

„Koliko je već danas samaca, depresivnih, alkoholičara, zavisnika od pilula i interneta. Mi smo hipnotisani nepodnošljivom lakoćom življenja, a to plaćamo najvrednijim što postoji – fizičkim i duhovnim zdravljem.

Samo povremeno odahnemo, otputujemo negde deset dana, podignemo kredit da kupimo nešto što mislimo da je mnogo vredno, a ne želimo da znamo da živimo u Faradejevim kavezima elektromagnetnih zračenja, ne poznajemo prvog komšiju i solidarnost nam se iscrpljuje tako što ćemo lajkovati peticije i sličice.

Potpuno smo u vlasti farmaceutske i prehrambene industrije koja tako lepo pakuje i dizajnira svoje mamce. Strahujemo u sebi od svega. Zar ćemo takav svet ostaviti svojoj deci? – Kristina Kljajić, 36, arhitekta

Pojava novog pokreta povratka ili bolje rečeno odlaska na selo među gradskim življem kod nas, posebno iz intelektualno-umetničkih krugova, je postala sve masovnija pojava i zaslužuje poseban osvrt, koji ću pokušati da objasnim ili barem opišem ovde, ukratko. Naravno, sa aspekta jednog intelektualca koji još živi u gradu i nema iskustva iz detinjstva vezana za divne dane provedene na selu kod babe i dede je to razmatranje malo diskutabilno, ali možda je ta prekinuta nit sa prirodom u mom slučaju upravo jači motiv da se i sama nalazim u takvim razmišljanjima i početnim akcijama povratka u izgubljeni raj naših pastoralnih predela.
Život u „konfekcijskim betonskim kavezima“, koje odbija dalje da projektuje, kako reče naš poznati arhitekta Kristina Kljajić, pokretač Inicijative Eko sela Srbije, koja se preselila u selo podno Rudnika posle rada u inostranstvu i našim gradovima, je zaista vrlo ograničen i krajnje neprirodan za ljudsko zdravlje, bilo fizičko, bilo psihičko, ako je potpuno izolovan od ostalog živog sveta ove naše lepe zemlje. Pitanje duhovnog zdravlja naše nacije, koje je u stalnom padu i u poslednje vreme doživljava posebno dramatične prevrate u raznim oblicima degradacije nesvojstvene Srbima, je tema koja zaslužuje vrlo opsežna razmatranja i čitave platforme za rekonstrukciju i stabilizaciju psiho-fizičkog profila u Srba.

Da citiramo i motivaciju g-đe Kljajić: „Degradacija porodice i zajednice je cilj novog svetskog poretka. Priznali mi to ili ne, svi se osećamo manje više izolovano i bespomoćno u svojim betonskim stambenim kućicama. Sve dok nam mladost i zdravlje daju iluziju snage, mi se uklapamo, takmičimo, borimo za sitne koristi, a svoje bližnje doživljavamo ili kao saborce ili kao pretnju. U takvom društvu, na ženi je najveći teret, jer ona mora mnogo više da plati „slobodu“ koju je izvojevala. Cilj je opstati danas, izdržati još malo sa nadom da će se sve nekako, nekada srediti. Rezultat je ono što vidimo svuda oko sebe: usamljenost, bespomoćnost, eskalacija bolesti i alergija, depresije. Ja zaista iskreno verujem da samo fizički, psihički i duhovno zdrav čovek može biti nezavisan.“ (citati preuzeti sa sajta vesti.rs)

Pristup g-đe Kljajić je samo jedan od dobrih načina rešavanja problema otuđenja od prirode i njenih lepota koje nas okružuju i koje smo mi, u ovoj besomučnoj i besciljnoj egocentričnoj trci za profitom i narciosoidnim lajkovima svih vrsta prestali skoro da primećujemo. Ako posmatramo primere i drugih javnih ličnosti koje su se odlučile na taj korak preseljenja na selo, a čiji je rad te vrste transparentan, videćemo u svakom lični pečat i motivaciju ovih vlasnika i seoskih imanja i gazdinstava. Preko naših glumaca Nenada Jezdića, vlasnika imanja od preko 20 hektara obradive zemlje ili Borisa Milivojevića, koji živi na relaciji selo-grad, pa sve do našeg čuvenog režisera Emira-Nemanje Kusturice, koji je osmislio sasvim jedinstven način života na Mećavniku na Mokroj Gori, primetićemo i da bez obzira na to čime se tačno bave na svojim imanjima, daleko od onog što modernim rečnikom nazivamo civilizacijom, svi imaju identične ciljeve – pronalaženje izgubljenog duševnog mira, vraćanje prirodi u njenom najizvornijem obliku, ulaganje stečenog dotadašnjim radom u svoju zemlju i njena dobra i nesebično uključivanje domaće radne snage u čitav taj proces, imao on i turističko-umetničko-intelektualnu konotaciju ili samo proizvodnu. Sve masovniji dolazak ruskih porodica u naše seosko okruženje, kupovina zemlje i početak bavljenja poljoprivredom, prisutna u Srbiji u poslednje vreme je samo još jedna potvrda da je ova nova tendencija zaista jedna od primarnih razmišljanja i za nas.

Naravno, život na selu nije samo pastoralan i ružičast, obojen isključivo prirodnim lepotama, žuborenjem potoka iz koga voda može da se pije, zdravom hranom i čistim vazduhom jer zahteva mnogo fizičkog rada da bi se do svega toga došlo, osim onoga što je još uvek ostalo u tim predelima netaknuto i nezagađeno onim što nazivamo tehnološki progres. Porodice koje oduvek žive na selu i to od poljoprivrednog rada, obrade zemlje, gajenja stoke, voćarstva i sl., a daleko od očiju javnosti to najbolje znaju. Pitanja problema u poljoprivredi kod nas su jedna kompleksna i vrlo opširna tema, posebno u organskoj grani koja bi trebalo da postane imperativ. Ovde govorim mnogo više o pokretu preseljenja intelektualaca, zasićenih zagađenjima materijalnog i duhovnog tipa prisutnih u gradovima, koji postaje nova tendencija i novi stil života, daleko zdraviji od onog koji smo do sada praktikovali.

Eto i zašto se umnožavaju etno sela u Srbiji, ti dragulji naših arhaizama u pozitivnom kontekstu, sa kojima svi osećamo neku posebnu povezanost, utkanu u nas pre više vekova, bez obzira koliko urban bio porodični milje iz koga smo potekli. Sam pogled na stare ćilime, alatke za obradu zemlje iz prethodnih vremena, ćeramidu, zemljane posude, ćupove i fenjere, brvnare, drvene mostiće i vodenice, budi u nama neki poseban osećaj povezanosti sa našim precima iz ranijih vremena, možda još cara Lazara i svetih Nemanjića ili još ranijih vekova naše nacije, koje svi nosimo u svojim srcima i genima, a kada se živelo mnogo zdravije, po normalnim kodeksima, sa mnogo većim mirom u duši, iako su ta vremena imala svoje teške prekretnice i dramatične događaje. Srpski manastiri su opet, na drugi, poseban način, oaze duhovnog mira, izgrađene pre dosta vekova, a po pravilu daleko od naselja zbog neometane molitve i obezbeđenja pribežišta za srpski narod u teškim razdobljima i svi do jednog neguju taj duh starih proverenih vrednosti, u arhitekturi, knjigama, vezu, pojanju, živom svetu koji gaje ili poljoprivredi kojom se bave. I ako već želimo i moramo da ostanemo nacija sa integritetom, nacija zdravih i nezavisnih jedinki, koje obavljaju svoje poslove na korist i svoje porodice i svoje nacije ujedno, moramo potražiti model u kome ćemo prvo ceniti sebe da bi nas drugi poštovali, a to može biti samo model u kome se ne gubi povezanost sa našim korenima koji nam samo na ponos mogu biti. To dugujemo i svojoj deci.

U prilogu su i fotografije koje će donekle dočarati duh ovog novog pokreta u nas, koje sam snimila na našim seoskim imanjima i etno selima u toku prošle godine. Možda one, možda ovi temati koji će u serijalu biti objavljivani ili završni citat Svetog Vladike Nikolaja, najvećeg duhovnog oca Srbije posle Svetog Save, i vas i nas će makar malo inspirisati na razmišljanja u ovom pravcu u kome neki naši umni ljudi već godinama žive i stvaraju, a za dobrobit svih nas, i svoje i naše dece.

Pitate me za put, zamoreni trkači?
K čemu jurite, sinovi čovečji? Kad bi znali, k čemu hodite, znali bi i put.
Bezbrojne su mete vaše, zato su vam i putevi bezbrojni.
Sudarite se i proklinjete jedan drugog, zato što vam se putevi sudaraju.
Neka vas je koliko trave na zemlji, nećete se sudariti, ako imate jednu metu i jedan put. I usta vaša osušiće se od proklinjanja.
Oni što traže život i istinu, imaju jednu metu i jedan put. Meta im pokazuje put, kao što se sunce pokazuje svetlošću. Zaista, ko se skrije od sunca, izgubiće i metu i put, i uzalud će se bacati po mraku tamo i ovamo.
Ne puštajte se na puteve svojih misli, jer one vas vode jedna drugoj, i izvan sebe ne znaju ni mete ni puta.
Ne puštajte se na puteve svojih uobraženja, jer oni vas zamamljuju uravnanim koritima, dok iznenadno ne ponore pod zemlju.
Ne verujte svojoj duši dok god vam ona ukazuje na meso, u koje se obukla, kao na metu i put. Da li je ikoga do sad odeća vodila putem?
Put carstvu blaženstva ne nalazi se, i ne pokazuje se, i ne preseca se. On se rađa u duši onda, kad se u njoj rađaju život i istina. Rode li se život i istina u duši vašoj, radujte se i veselite se, jer je i put rođen.
…
Spasavaj se dok božanska luča gori nad tobom. Jer kad ode od tebe, nestaće te kao što nesta, gle, i igrajućeg meseca na dnu jezera.

Molitve na jezeru LVIII, Sveti vladika Nikolaj Velimirović

Autor Nataša Miljević

Smederevska Palanka