TAJNA
Neke žene i danas mole za njega. Pale sveće. Padaju na kolena, ali ništa ne pomaže. A što je najgore, niko ne zna šta je od svega toga istina. Ne zna se ni šta je ustvari bilo, jer niko ništa nije video, a ovo što sam ti rekla, tako narod priča i nagađa. Sigurno je samo da on svoju muku i tajnu nosi u sebi i tako će je i u grob odneti.
Vidi ga tamo! Eno opet sedi kraj reke i razmišlja. Uvek ćuti i nešto misli. Šta mu je, Bože moj? Da nije poludio? Smetnuo s uma, što kaže narod.
Bože dragi, šta li je u njegovoj glavi zapretano? Mora da ga nešto teško muči i izjeda. Najgore je kad se u glavu usele crne misli. To je gore od najteže bolesti. Najmučnije je kad čovek oboli u glavi. A ne mora pravo ni oboleti. Dosta je da se optereti s nečim što ga iznutra truje i razara. To je gadno. Tu nema leka, ali svašta čovek u životu preko glave preturi. Od onog časa kada se rodiš pa sve dok te u zemlju ne zatrpaju, mozak ti radi i zapisuje. I tako sve slaže i gomila, a kako godine jedna za drugom polako dolaze i prolaze, to breme u ljudskoj glavi polako ali sigurno raste.
U početku ide neprimetno. Čovek ništa ne zapaža, a onda odjednom počneš da osećaš kako te pritišće i mori. I kada dođe taj čas, nema ti više spasa. Svakog dana tvoj muka raste i teret minulih vremena jače osećaš.
Pogledaj sada onoga što sedi kraj reke. Znam ja njega odavno. Bože dragi kakav je to čovek bio. A kao momak da ne govorim. Lep, jak, naočit. Nije sa mogao odbranit od devojaka. A ako ćemo pravo, žene mu nisu bile mrske.
Upoznali smo se na vašaru. Nije puno trebalo da se spanđamo. Ja bila udovica. Muž poginuo u ratu. Znaš kako je tada bilo? Od ljudi sve što je valjalo, izginulo. Mladog ženskinja željnog muška na sve strane. Nisam, Boga mi, puno ni mislila. Šta tu ima da se misli? Život ne čeka one što puno misle i otežu.
I tako se jedne noći nađemo u senu. Na tavanu u pojati. Dobro sam zapamtila tu pojatu. Našli se mi zajedno. Ja vrela, a on navalio kao Rus. A nije to bilo baš neko seno, već sama pleva, ali ne možeš ti njemu kazati. Onako zorli i napastan svu me u plevu uvalio. Posle se ja zaboravila, a Boga mi, dugo smo se i koprcali. Ona pleva opet prava napast. Nema gde se neće zavući. Posle sam se dva sata prala.
A obavili smo sve baš kako treba. Onako po starinski. On zdrav, jak. Jadna ti majka, kad poduhvati, pa onako malo pridigne. Ja opet puna, pozamašna. Imao je za šta i da prihvati. Znaš da mi je bilo kao u raju. Kao nikad ni pre ni posle. Kako sam samo fino živce sredila. Posle sam čitav mesec dana bila laka kao ptica.
E, što je nekad narod bio zdrav dok nije bilo ove hemije. I momci i devojke sve kao crvena jabuke. A sada da protiš, sve se nekako stanjilo i umanjilo. Gledam neki dan jednu mladicu. Ne znaš je li žensko ili mrtvak? Kakvo je to žensko kad je suknja prazna? Sve joj se ušiljilo i ufitiljilo.
Ma šta je meni? Kud ja ode? Sad ću da se vratim, da kažem nešto o mom pokojniku. Onom što je stradao u ratu. I on je, Bog da ga prosti voleo u senu. Najbolje se to radi ispod plasta ili na otkosu kad je noć topla i kad svici lete. Majko draga kako je nekad seno mirisalo! Tako opija kao da si na devetom nebu. Pa ajde ti onda misli šta će posle biti. Tako mi sve ispod plasta petero dece naslagasmo. I sva zdrava kao rumene jabuke. A kako neće kad su u onoj lepoti stvorena!
A onaj jado što sad sedi pored reke? Da se opet vratim njemu. Živela sam i sa njim jedno vreme kako treba. Posle otišao drugoj. I tako sve redom. Kao pčela sa cveta na cvet. Ko će vraga zadržati? Ali jednog dana snađe i njega što je zaslužio. Ustvari niko ne zna tu njegovu tajnu, već se samo priča i nagađa. Neki kažu da je lovio ribu kraj reke baš na onom mestu gde sad sedi i razmišlja. Dok je on držao udicu i buljio u vodu, najednom pred njim izroni devojka. Gola golcata kao od majke rođena. A lepa kao anđeo. Došla iz grada u selo da poseti rođake. Čula kako je silovit i raspamećuje žene, pa pravo na njega.
Pusti se u njegove ruke i taman kad je presamiti preko panja, poviče:
– Pusti me, ide šumar!
On sa onako na brzinu prestravi i pusti, a ona pravo u vodu. Dok je od uzbuđenja došao sebi, nje nema. Kao da je u zemlju propala. A kako će i biti kad je brzom brzinom niz vodu odplivala. Još iste večeri, kažu, da je otputovala. Niko ne zna ni od kuda je došla ni kamo je otišla. Nikada je posle nije video. Tako mu je ostala zagonetka za sva vremena. Uvukla mu se u glavu i nikako da je zaboravi. Posle je stalno mislio na nju a za druge žene nije mario. Stalno ga je nešto nagonilo onom mestu gde je ona iz vode izronila. Eno i sada čuči i gleda u vodu. Sve se nada kako će ona jednog dana ponovo izroniti. I što više razmišlja to mu je teže, jer mu se misli nakupljaju i uvrću, pa mu se u glavi još više muti. Neki kažu da je poludeo, ali ja mislim da nije lud, već ga je ona prokletnica pogledom zavezala.
Pravo da kažem, stvarno je nekada bio proklet i raspamećen. Znam da ih je puno obrlatio i na brzinu povalio, ali se ni jedna na njega ne ljuti. Naprotiv, svima im je drag i svi žale i proklinju onu nesretnicu što ga upropasti. Kažu, da ga od tog časa i muškost izdala. Preseklo ga kad je povikala, i posle ništa.
Neke žene i danas mole za njega. Pale sveće. Padaju na kolena, ali ništa ne pomaže. A što je najgore, niko ne zna šta je od svega toga istina. Ne zna se ni šta je ustvari bilo, jer niko ništa nije video, a ovo što sam ti rekla, tako narod priča i nagađa. Sigurno je samo da on svoju muku i tajnu nosi u sebi i tako će je i u grob odneti.
Autor: Branko Mićić