TRADICIONALNA MEDICINA
Istorija narodne medicine u Srbiji i koja dela i autori su najznačajniji za tradicionalnu medicinu kod nas
Kao što je sloboda večita borba za slobodu tako je i zdravlje večita borba za zdravlje — samo su se metodi te borbe kroz vekove menjali i usavršavali.
Pobediti bolest znači osloboditi se straha od smrti. Svaki narod, svaki kraj i svaka epoha imaju svoje običaje, navike, nošnju, pesme, pripovetke, igre, bolesti, epidemije, lekove, načine lečenja i veštinu izrade lekova.
Knjiga Iskusni podrumar – Zaharija Orfelin
Ako se kroz istorijsku prizmu posmatra upotreba lekova i veština lečenja, jasno se vidi da drogistička veština čini nerazdvojnu celinu kulturne istorije čovečanstva. I lekovito billje je, izmedju ostalog, zaoralo duboku brazdu u život svih naroda, a pogotovo onih koji su vekovima tlačeni, gonjeni, porobljavani, naroda u večitim seobama, koji po nečemu liče na vodeni cvet, na svilu što leti po lepom vremenu ili na jak i prijatan, diskretan i prolazan miris neke jedva vidljive biljčice u gustoj travi. Lekovito bilje je najstariji lek i prvobitna farmaceutska sirovina nekad primitivnih, a sada kulturnih naroda. I danas je razno bilje najjevtinija i najpristupačnija farmaceutska sirovina za izradu lekova u domaćoj i inostranoj industriji. Upotreba lekovitog bilja kao terapijskog sredstva ima u našem narodu neobično bogatu i izvanredno dugu i kontinuiranu tradiciju. Najbolje svedočanstvo o tome pružaju brojni stari pisani spomenici, od kojih valja pomenuti bar neke:
U Hodoškom kodeksu, koji se smatra za najstariji kodeks srpske svetovne medicine (XIV vek), navodi se, pored ostalog, i raznovrsna upotreba domaćih i stranih biljnih droga, najčešće kima, aloja, tamnjana, lanenog i repinog semena, smokvinog korena, korijandra, cveklinog soka, vrbove kore i njenog lišća i raznog drugog bilja.
Hilandarski medicinski kodeks broj 517, koji je otkrio 1951. godine akademik B. Sp. Radoičić u Biblioteci manastira Hilandara, navodi upotrebu kamfora, perunike, kukureka i mnogih drugih biljaka. Taj ‘Hilandarski kodeks je „najdragoceniji spomenik srpske medicinske kudture“ (dr Relja Katić). Ovo delo potiče iz XV ili XVI veka.
Za vreme petovekovnog ropstva sastavljane su lekaruše znanih i neznanih medicinskih pisaca. I u njima je lekovito bilje najčešće pominjani lek. U stalnoj borbi za opstanak, hvatajući se na svakom koraku ukoštac sa stihijom, bezgraničnim i nemilosrdnim ćudima prirode, bez školovanih lekara i lekova ostavljen i zaboravljen, bez ičije pomoći, jer „car je daleko — a Bog je visoko“, naš čovek je posebno cenio lekovito bile, koje mu je uvek bilo najvažniji i najpristupačniji lek. To se najlepše vidi i iz naših narodnih pesama. Od svih lekova u njima se najčešće pominje lekovito bilje. Njemu se često pridaje čudotvorna moć.
Biljarice i vidarice se naročito poštuju. I to bilje, i mesto gde ono raste, način branja, vreme kad se može i sme brati, i sve ostalo što je u vezi s lekovitim biljem i lečenjem pomoću njega obavijeno je poetskom žicom i dubokom tajanstvenošću. Taj psihosugestivni karakter mnogih stihova naših epskih pesama ima velik značaj i često je predstavljao značajan psihoterapijski faktor.
Zašto, vilo, da te Bog ubije,
Zašt’ ustreli pobratima moga? (Miloša Obilića)
Daj ti bilje onome junaku,
Jer se nećeš napositi glave
Sta ga vila Bogom bratimiti:
Daj me puštaj u planinu živu,
Da naberem po Miroču bilja,
Da zagasim rane na junaku.
Pusti vilu u planinu živu;
Bilje bere po Miroču vila,
Bilje bere često se odziva.
Nabra vila po Miroču bilja
I zagasi rane na junaku…
(Kraljević Marko i vila)
Značaj lekovitog bilja i njegovu terapijsku vrednost, kao i njegovu u to vreme dominantnu upotrebu u našem narodu, dobro zapažaju i naši narodni prosvetitelji iz druge polovine XVIII veka, pa tom pitanju, prirodno, posvećuju posebnu pažnju u svojim prosvetiteljskim spisima i delima. Tako i Zaharija Stefanović Orfelin (1726—1785), dostojan preteča besmrtnog Dositeja Obradovića, naš najznamenitiji pisac XVIII veka, prvi otkriva srpskom narodu naučne pojmove o prirodi i vaseljeni i ustaje protiv neznanja i praznoverica koje su tada vladale. Orfelinov Veliki srpski travnik ima oko 500 biljaka. Neumorni prosvetitel» svoga roda daje svim biljkama pored latinskog i narodno ime, a u odelku „polza i upotreblenije“ čitaocu pruža dragocene podatke iz materije medike i terapije onog doba kako se to radilo u to vreme u Evropi. Tako, na primer, kad piše o mušmuli, Zaharije Orfelin, pored ostalog, daje i ovo dragoceno uputstvo: „Zrjele mušmule esu izrednoe ljekarstvo protiv bistre stolice, serdobolje, krovopljuvanja, tečenja sjemena i mnagoga mjesečnoga ženskoga; radi čega možno nih s medom, ili sa šećerom, kako kruške pripraviti.“ I danas se mušmula — zbog toga što salrži dosta tanina i drugih polifelonskih jedinjenja, zatim pektina, voćnog šećera, vitamina S i karotena — uspešno koristi za sprečavanje dijareje i ulazi u sastav raznih farmaceutskih dijetetskih preparata koji se daju kao izvrsna sredstva u borbi protiv dosadnih i često smrtonoonih proliva, pogotovo dece za vreme leta.
Orfelinov Iskusni podrumar ima nekoliko stotina recepata za spravljanje travnih vina i mnogih drugih alkoholnih i bezalkoholnih napitaka i lekova. U knjizi se govori o načinu i vremenu berbe i sušenja lekovitog bilja i o korisnosti i lekovitoj vrednosti složenih preparata izradjenih od preko 200 domaćih i egzotičnih lekovitih i mirisnih biljaka koje imaju realnu enološku, farmakognozijsku i terapijsku vrednost. Znalačko uputstvo o vremenu i načinu bralja, sušenja i čuvanja lekovitog billjka koje skoro ni u čemu ne zaostaje za današnjim principima, daje zaharije Stefanović Orfelin u svom Iskusnom podrumaru 1783. godine.
Godine 1883, sto godina posle pojave Orfelinovog Podrumara, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo štampa kao posebno izdanje Lekovito bilje u Srbiji od dr Save Petrovića, sanitetskog pukovnika iz Beograda. Ovo delo na 470 strana potiče iz ruke stručnjaka, školovanog u Francuokoj, koji je, slično Pančiću, bio lekar, ali se potpuno odao botanici i farmakognoziji. Evo šta u „Pristupu“ svoga dela piše ovaj naš u javnosti malo poznati naučni radnik: „Poznavanje popularne upotrebe bilja u lekarstvu nužno je za lekare rad pouke našeg naroda, koji često propada zbog toga što se u svoja domaća i nepouzdana sredstva oslanja, pa zbot toga suviše dockan pomoći traži od naučne medicine ili je nikažo i ne traži. Narod se teško pomaže domaćim sredstvima i onde gde mu je bolest potpuno poznata, a onde očigledno propada kad bolest ne može da raspozna. Dužnost je, dakle, svakoga, a osobito lekara, da ga u tom pravcu obučava i na pravi put upućuje.“
Nadovezujući se neposredno na tako svetle tradicije dr Rista Pešić-Gostuški, narodni čovek i narodni lekar, dostojno je nastavio delo Save Petrovića i ranijih medicinskih pisaca. I on je neumorni zdravstveni prosvetitelj svoga roda. Njegovo životno delo Lečenje lekovitim biljem treba pre svega tako i shvatiti, jer ono treba da pomogne narodu.
Knjiga je korisna i za lekara, jer se kod nas na medicinskim fakultetima ne uči botanika ni farmakognozija. Tri izdanja su dovoljan i ubedljiv dokaz da je ovo zamašno delo svesrdno primljeno svuda kod nas, u selu i u gradu. Ono se svuda traži. Svako domaćinstvo želi da ima ovu vrednu knjigu pri ruci. Plodan medicinski pisac, zdravstveni, kulturni.i društveni radnik, čika Rista, kako ga je narod iz milošte zvao, ostao je do smrti veran slobodarokim idejama i širenju zdravstvene kulture na svakom koraku. Savestan lekar i prijatelj radnog čoveka, on je ovim svojim delom, koje danas, možemo slobodno reći, postaje već klasično, pomogao svom narodu u borbi protiv nazovi lekarstva.
Uvod u knjigu Lečenje lekovitim biljem – Dr Rista Gostuški