SILA SVIH SLOVENA
Ideja zasnovana na kulturnom povezivanju i zbližavanju slovenskih naroda naziva se panslavizam. Ova stara ideja kroz vekove imala je pobornike u brojnim viđenijim znamenitim ličnostima tog dela Evrope, koji su smatrali da se panslavističkim okupljanjem može ojačati zajednička vera, tradicija i kultura svih Slovena.
Još više od slavistike podlegla je zaboravu njoj srodna reč – panslavizam. Lingvističke osnove ovom pojmu postavili su Ćirilo i Metodije staroslovenskim jezikom, prvom književnom jeziku svih slovenskih naroda. Oni verovatno nisu koristili reč panslavizam, ali je ona neodvojiva od njihove misije. Metodije je i od strane pape rukopoložen za prvog slovenskog arhiepiskopa. I do kraja srednjeg veka slovenski narodi su osećali svoju međusobnu bliskost.
Panslavizam se kao reč prati u raznim tekstovima od dvanaestog veka. “Ljetopis popa Dukljanina“, takođe iz dvanaestog veka, prožet je u izvesnoj meri idejom panslavizma. Javljaju se i pisci u 14. i 15. veku koji pripadaju istovremeno raznim slovenskim književnostima, odnosno samo jednoj, opšteslovenskoj.
U tome je najdalje otišao Grigorije Camblak, rođen i školovan u Bugarskoj, a kasnije postao iguman Dečana, pisac biografije Stefana Dečanskog, da bi umro kao kijevski mitropolit 1420. godine.
Konstantin Filozof bio je Bugarin po rođenju i poznati srpski srednjovekovni pisac, biograf Stefana Lazarevića, a pisao je svoje knjige na srpsko-slovenskom ili čak na srpsko-bugarskoslovenskom jeziku.
Dubrovnik je imao ugledne panslaviste već od petnaestog, šesnaestog veka, kakav je bio i Mavro Orbin sa svojim „Kraljevstvom Slovina“, a kasnije pesnik „Osmana“ Ivan Gundulić. Hrvat iz Karlovca Juraj Križanić zanosio se da kulturno objedini Slovene pod vođstvom Rusa. Neki smatraju da je ovaj učeni Sloven bio čovek Rima, pa je zato dospeo u Sibir, odakle se izbavio i stigao do Poljske. Poginuo je 1683. godine u vojsci Sobejskog braneći Beč od Turaka.
Srbe Vojvođane osamnaestog veka jačao je ne samo duh pravoslavlja, već i panslavizma, da se održe u svojoj veri i u svom narodu. Duže vreme nisu imali svoje učitelje ni svoje štampane knjige, pa su im u pomoć priskočili ruski učitelji da se školuju i odupiru unijaćenju. Tada su Srbi i zvanično uveli ruskoslovenski jezik u bogosluženje, koji su smatrali svojim bogoslužbenim jezikom. Knjige su pisali slavenosrpskim jezikom, odnosno mešavinom ruskog i srpskog narodnog jezika. I danas su Srbi, ne samo oni u dijaspori, došli u sličnu situaciju odnarođivanja kao nekada Srbi u Južnoj Ugarskoj. Zato su im sada potrebne što prisnije kulturne veze sa slovenskim svetom, posebno sa pravoslavnim Rusima. Sa njima su postojale naše neprekidne duhovne veze već od vremena Svetog Save. Mi pripadamo arealu Slavia Orthodoxa, jer nam je to mesto pod suncem. Srpsko-ruske veze su naša tradicija, ruka pomoći i sjaj našeg identiteta.
Devetnaesti vek nije ugasio panslavizam, već je dao nove panslaviste. Slovak Jan Herkelj smelo se zalagao za ideju opšteslovenskog jezika, koju je obrazložio u svom delu „Elementa Universalis Linguae Slavicae“ (1826). Ilirski pokret sredine devetnaestog veka imao je u sebi klice panslavizma. Postojali su i panslavistički skupovi, a na jednom od njih učestvuje i Vuk Karadžić (Prag, 1848). Bilo ih je i u drugoj polovini devetnaestog veka (Petrograd, Moskva). Jedan sveslovenski skup održan je u Moskvi u vreme Drugog svetskog rata (1944), pa ubrzo i u Beogradu, 1946. Poslednji skup sa sveslovenskim predznacima održan je u Pragu 1948. godine.
Ideja panslavizma je bila na putu germanskih, ugarskih i turskih osvajanja, pa su zato osvajači koristili sva sredstva da zatiru sve što njome zrači. Drugim rečima, panslavizam, ideja zasnovana na kulturnom povezivanju i zbližavanju slovenskih naroda, sučelila se sa imperijalnim duhovima Zapada. Tako su joj se stalno, nekad manje nekad više, zatvarali putevi.
Nema više panslavističkih ideja, ali postoje neprijatelji panslavizma. Globalizam je dokrajčio i onako tanke međuslovenske veze. Podležući njegovim tokovima, mogli bi se brzo asimilovati svi malobrojniji slovenski narodi.
Iz knjige „Škola preporoda“, Momčilo Mićović