Poezija je saosećanje sa razorenim svetom

Blagoje Savić o svojoj poeziji i radu sa učenicima u Gornjem Kuscu kod Gnjilana

I svi koji žive na Kosovu znaju, kad nema slobode, nema ni pravde. Pravo je retko, možda i ne postoji. Nepravda je prisutna svuda, a u vlasti albanskog parlamenta rade Srbi koji ništa ne mogu pomoći. Na Kosovu i Metohiji u svim ustanovama, sem u školama, naše ćirilično pismo je odbačeno. I o tome svi ćute, i političari, i akademici, i književnici. Niko se zbog toga do danas ne oglašava. I međunarodna zajednica preko toga olako i prećutno prelazi. Dakle, ćirilica je istinski ugrožena i to satiranje mora biti zaustavljeno. Sveti i iskonski značaj škole je posramljen, kaže Blagoje Savić.

 

Poznati srpski pesnik i pripovedač iz Kosovskog Pomoravlja, Blagoje Savić, rođen je u Donjoj Budrigi kod Gnjilana. Gimnaziju je završio u Gnjilanu a studije jugoslovenke književnosti na Filozofskom fakultetu u Prištini. Objavio je deset zapaženih zbirki pesama. Radi kao profesor u Tehničkoj školi u Gornjem Kuscu kod Gnjilana. Njegova poezija prepoznatljiva je po autentičnom lirskom izrazu koji se u novije vreme u leksičkom smislu vraća tradiciji, narodnom izrazu i simbolici zavičaja. Prošle godine dobio je najznačajniju zavičajnu nagradu Povelju „Sveti knez Lazar“ za životno delo. Razgovaramo o njegovoj poeziji i radu sa učenicima.

Po čemu se razlikuju Vaše pesme pisane pre rata 1999. godine i posle?

– Postoji veoma mala razlika u načinu mog pisanja, od pojave moje prve pesničke knjige „ Izvinjenje cilju“ pa do ovih najnovijih „Zaključaj prah“ i „ Trava za bogove“. Na početku, u svim mojim knjigama bile su prisutne teme o Kosovu i Metohiji, o zavičaju, o slobodi razmišljanja i ugroženosti moga duha. Na svoj samouveren i jedinstven način, težio sam da pesma bude kičma sažetosti, svetleći stub u nama. Verovao sam da svaki pisac ima svoj put do neba. No, mimo toga, život nam uvek zamesi lice i bez svoje volje. Pesnik veruje u ono što piše. Ali mi nismo skloni da verujemo u ono što jeste. U novijim knjigama priklanjam se sasvim modernom pesničkom izrazu, gde ukrštavam široko iskustvo modernog svetskog pesništva i tragičnost kosovometohijskog iskustva. Poezija je za mene oblik saosećajnosti sa razorenim svetom i ugroženom jedinkom gde nije potrebno da se vodi dnevnik opšteg rasula, već da se inventar udesnog i propuštenog poezijom vraća u život, na ulice, u na silu napuštene kuće, u imetak duše i izmorenog duha.

O čemu govorite u zbirci „Trava za bogove“ i šta se desilo sa tim rukopisom?

– U zbirci „Trava za bogove“, koju sam napisao u jednom dahu, govorim o Vlasinskom jezeru i njegovoj netaknutoj prirodi i lepoti, gde mi jezero liči na ljudsku suzu, ili na suzu Boga. Tema je biblijska. Ali, ja mislim da je najbolje književno delo „Biblija“, hiljadugodišnji sažetak nesvesnih predstava o svetu i svemiru. Da li moderna poezija treba da nas uznemiri? Ne. Moderna poezija nas stalno uvlači u sopstvenu misao i svoj aktuelni zanos. A znamo iz iskustva da je pesnik jedna mala celina sveta. On ide po svetu i popravlja postojeće. Jer, čovekovo ime do kraja života nikada nije iskreno, niti opevano. Uvek će u travi postojati neki čuvari plamena. A posle pepela trava je sećanje. Ispod trave očekujem da dođe moja (nova mama), koja će da me uzme za ruku i odvede na sigurno mesto, gde neće biti laži ni misli o začaranom krugu života. Trava je ta mama, koja će me prihvatiti u svojoj beskrajnoj toleranciji. To je ona koja zna, da me zalihe dobre sreće u stvaralaštvu još nisu napustile. Ta mama koja se zahvaljuje mom imaginarnom svetu, što zna da mi kroz svaku reč u snu diktira odsutnost zemlje. I tako, do kraja života, prst u travi Boga, pokreće dane. Eto, to su impulsi poezije u mojoj knjizi „Trava za bogove“, koja je dobila skoro 200 poena od strane stručnog žirija, čiji su članovi bili iz Republike Srpske i Srbije, na konkursu koji je raspisala Kancelarija za KiM pre tri godine.

Knjiga je štampana samo u jednom primerku i promovisana na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, na štandu Kancelarije za KiM. I tada mi je rečeno da će ceo tiraž biti štampan do kraja godine. Druga je polovina 2016. godine, ljudi iz kulture Kancelarije za KiM i dalje se ne oglašavaju za štampanje knjige. Ne znam kome je u interesu da ubija živu pesničku reč? Kome, u ovim oskudnim trenucima smeta reč pesnika sa Kosova?

Prošle godine ste za svoj pesnički rad ovenčani najvećom zavičajnom književnom nagradom, Poveljom „Sveti knez Lazar“. Koje svoje pesničko delo smatrate najznačajnijim doprinosom srpskoj poeziji?

– Ova mi je nagrada dodeljena u okviru manifestacije „Zavičajni susreti pisaca“. I ako je manifestacija bila prekinuta zbog ratne situacije, mi smo je ubrzo obnovili i ustanovili glavnu nagradu, Povelju „Sveti knez Lazar“, za celokupno životno delo i doprinos srpskoj kulturi. Inače su mi sve knjige drage i vrlo je teško izdvojiti neku od njih. I „Veče u plastičnoj Sandali“, i „Crni rep“, i „Pričest u polju“, i „Mezra“, sve su objavljene kod poznatih beogradskih izdavača. To je najplodniji i najlepši period mog stvaralaštva. A onda je došlo zlo i period mog izgnanstva. Preselio sam se sa porodicom u Vranje i sa sobom poneo nekoliko pesničkih rukopisa koje sam objavio u izdanju prištinske „Panorame“ i „Narodne knjige“ i to: „Pojanje četvrtog dana“ i „Pomereni svet“. A onda je pesnik esejist, Saša Radojčić, izvršio odabir pesama iz svih mojih objavljenih knjiga, pod naslovom „Zaključaj prah“. Smatram da mi je taj odabir pesama najbolja knjiga, jer metafizički zaista je teško zatvoriti prah. I prah ima svoju cenu. I u njemu i izvan njega svako od nas, prema svojim precima je pomalo odgovoran. Kada se iseliš iz svog doma, shvataš da si čovek bez lica, jer ne znaš u budućnosti gde će biti tvoj grob. Shvataš, civilizacija je tek imenovani nagon nekih moćnika, kratkoročno kultivisanje urlika.

Profesor ste u Gornjem Kuscu kod Gnjilana. Kako hrabrite svoje učenike i o čemu im govorite, izvan lekcija, u onom pedagoškom smislu?

– Hrabre se sami, a ja ih samo učim da budu dobri i pošteni ljudi. Da se ne iskvare i ne skrivaju iza laži. Da budu ponosni na svoje roditelje i na svoje rodno mesto. A život nas uči da je čovekovo znanje skup istina i neistina, onako kako nam Andrić kaže, na svakoj knjizi koja znači umetničko delo, moglo bi se napisati „oteto od života moga i našega“. Na putu do znanja u čoveku, možda sve što postoji jeste ono sledeće što će se dogoditi.

Šta je sloboda iz vašeg ugla gledanja, i koje su barijere u razvoju dece koja žive u enklavama?

– Sloboda je mir koji ti daje šansu da budeš čovek. Da sam u njoj odrastaš bez straha i nametanja mržnje. Većini kosovskih Srba koji žive u enklavama, sloboda je uskraćena i sve im je oteto i ukradeno. Ukradeno im je detinjstvo i mladost, a oteta su im ognjišta, stanovi, kuće i dedovina… I svi koji žive na Kosovu znaju, kad nema slobode, nema ni pravde. Pravo je retko, možda i ne postoji. Nepravda je prisutna svuda, a u vlasti albanskog parlamenta rade Srbi koji ništa ne mogu pomoći. Danas je najaktuelnije i to, da je onima koji su čitav svoj radni vek proveli na Kosovu, iako prognani, uskraćena penzija i socijalna pomoć. Sve sa ciljem da se Srbi isele i nikada se više ne vrate na Kosovo i Metohiju.

Kakvi su Vaši đaci, vole li knjigu, poeziju, vole li da pišu i o čemu pišu…?

– Radim u Tehničkoj školi u Gornjem Kuscu. To je strukovna srednja škola i u njoj je prisutan veoma mali broj đaka. Iz godine u godinu upisuju se sve lošiji đaci i manje vole knjigu. Mnogi stručni i stariji profesori napuštaju prosvetu. Njih zamenjuju nestručni kadrovi, studenti koji su tek položili nekoliko ispita. Takav utisak je bedan. Tu nema znanja. Sveti i iskonski značaj škole je posramljen. Ali mimo svega u školi ima zainteresovanih i dobrih đaka. Njih inspirišem da stalno čitaju i pišu. A pišu o sebi i svojoj životnoj teskobi. Jedan je đak napiso sjajnu pesmu u prozi „Stanje sveće“. Tom pesmom me je podsetio na naslov izabranih pesama poznatog rumunskog pesnika Nikite Staneskua „Stanje poezije“, čiji je izbor preuredio i preveo vršački pesnik Petru Krdu. Drugi učenik me oduševio svojim pismenim zadatkom o Kosovu, rečenicom : “Kosovo je jako slovo sa velikim srcem“. Zaista, bilo je dobrih radova. Razmišljao sam da te najbolje đačke radove objavim u knjizi pod naslovom „Reči se kupaju noću pod drugim suncem“.

Da li ste uspeli da im usadite u svest od kakvog je značaja ćirilica za nacionalni identitet?

– Jesam. Ubedio sam ih da uvek pišu ćirilicom – svojim jedinim i najlepšim pismom. Borba za očuvanje ćirilice traje još od devetog veka i danas. Na Kosovu i Metohiji u svim ustanovama, sem u školama, naše ćirilično pismo je odbačeno. I o tome svi ćute, i političari, i akademici, i književnici. Niko se zbog toga do danas ne oglašava. I međunarodna zajednica preko toga olako i prećutno prelazi. Dakle, ćirilica je istinski ugrožena i to satiranje mora biti zaustavljeno. A ta odgovornost pada i na moje đake. Tog tereta moramo se što pre osloboditi i biti svoji na svome.

Koga od pisaca u toku nastave rado citirate i zašto?

– Citiram mnoge: Andrića, Pekića, Boru, a najviše Danila Kiša. Insistiram da upamte njegove reči iz knjige „Enciklopedija mrtvih“, koje glase: ”ništa se ne ponavlja u istoriji ljudskog bića… svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo“. U ovom remek-delu, Kiš je istakao neponovljivost ljudskog bića i jedinstvenost svakog događaja. Mnogi učenici poštuju preporuke i rado čitaju Kiša, a i druge pisce.

Međunarodna zajednica oličena u UN postavila je uslov da će obnoviti preko 135 spaljenih i srušenih pravoslavnih srpskih manastira i crkava na Kosovu i Metohiji, ako se izvrši njihovo preimenovanje u „vizantijsko nasleđe naroda Kosova“. Kako komentarišite takav zahtev, i da li ste strahovali prošle godine od pokušaja Prištine da uz pomoć Uneska otme srpske svetinje?

– Većina umnih ljudi zna mnogo o nama i našim svetinjama. Neki su iskreni i dobronamerni u tumačenju naše istorije i kulturnog nasleđa, a mnogi nisu. Uostalom, ako pročitaju knjigu „Od Indije do Srbije“, jednog našeg jeromonaha, saznaće o bogatoj prošlosti i značaju kulturne baštine Srba. Međunarodna zajednica oličena u UN uporno nastoji da preimenovanjem otme srpske svetinje i nanese nenadoknadivu štetu srpskim svetinjama i Srbima a u korist Albanaca i njihovim neutemeljenim zahtevima. Taj pokušaj preotimanja planiran je i pripreman lukavo i dugo. A počelo je sa „slučajem o Martinoviću“. Peticiju je potpisalo preko četrdesetoro pisaca. Srpski pisci su izašli iz Društva kosovskih pisaca i oformili svoje udruženje. O tome nam svedoče mnoge knjige, zapisi i mnoštvo dokumenata. Knjiga „Raspeto Kosovo“ Pere Simića, dokumentovano govori o trvenju oko Kosova i Metohije. Za Srbe je to „Sveta zemlja“, za Albance „Zemlja obećana“. Ne strahujem – istina uvek pobeđuje. Kosovo je čvor na užetu. Kada spomenete Kosovo i bilo koji manastir ili bilo koju crkvu, vi ste gladni života i brinete o svemu.

Izjavili ste u jednom časopisu da zamerate ovovremenom čoveku i Vranjancu što vrlo malo čita, čak ne iščitava ni delo Bore Stankovića. Šta je omelo tog čoveka pa nema vremena i skrajnuo je Boru negde po strani?

– Ne samo Boru, mnogi danas ne čitaju ni nobelovca Andrića, ni slavnog Njegoša, takođe, ni umnu Isidoru Sekulić, ni maestralnog Pavića, ni Danila Kiša. Radio sam u biblioteci u Gnjilanu i znam ko i koliko čita. A vreme čeka svog čitaoca, i zna kajanje čije vreme nagriza. No, bez obzira što ne čitaju Boru, Vranjanci dobro znaju da je Bora genijalno opisao njihov zanos i svet, zaronio u njihov dert i čemer. Bora je za njih pesnik starog juga. Jedan i neponovljiv. Bora je uvek od starijih Vranjanaca tražio da mu pevaju pesmu „Aj vrži konja, ago more, pišman će bidneš“. Aga nije vezao konja ali se pokajao. I svi koji ne čitaju tako će proći.

Izvor: Jedinstvo

Autor: Slavica Đukić