Prof. dr Sunčica Denić: Zavičaj je jedina kuća

O nagrađenom romanu „Svet izvan“ i rodnom Ugljaru govori prof. dr Sunčica Denić

Za roman „Svet izvan“ prof. dr Sunčica Denić je ovih dana primila Nagradu „Grigorije Božović“ koje Društvo književnika Kosova i Metohije dodeljuje za najbolji roman godine (u ovom slučaju za 2014. godinu). “Povremeno mi dođe misao da smo makar jednom institucijom obnovili Novo Brdo, stari evropski grad, sa iluzijom o moći i gospodstvu! Ionako je svo od metafizičkih zidina. Možda bi nešto i ostalo!“

 

Ovako govori autorka nagrađenog romana i smatra da doza optimizma kojom se projektuje hronotop, makar on za sada izgledao utopijski, mora da postoji.

Sunčica Denić, književnica, književni kritičar i esejista, rođena je u Ugljaru kod Kosova Polja. Diplomirala je, magistrirala i doktorirala na prištinskom Filozofskom/ Filološkom fakultetu. Piše poeziju, prozu, književnu kritiku i eseje. Nagrađivana je i prevođena. Radila je u školama u Klini i Prištini. Skoro tri decenije živi i radi u Vranju. Redovni je profesor Pedagoškog fakulteta u Vranju, Univerziteta u Nišu, dekan Učiteljskog Fakulteta u Vranju od 2015. godine. Član je Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Kosova i Metohije i Srpskog književnog društva.

Ovih dana primila je Nagradu Grigorije Božović koju Društvo Književnika Kosova i Metohije dodeljuje za najbolji roman godine (u ovom slučaju za 2014.godinu, mada u agencijskoj vesti stoji da je to nagrada za dve godine) koja joj je dodeljena za roman „Svet izvan“ u izdanju izdavačke kuće „Albatros plus“. Razgovaramo sa njom o tom romanu u kome govori o svom zatočenom zavičaju, i o njenom viđenju života u centralnom delu Kosova i drugim delovima pokrajine.

Za roman „Svet izvan“ dobili ste, pre nekoliko dana, nagradu Društva knjižnjvnika Kosova i Metohije „Grigorije Božović“. O čemu govori roman i u kom smislu je on nastavak vašeg prvog romana „Tri sveta“?

– Roman Svet izvan, govori o Kosovu i Metohiji kao i prethodni roman Tri sveta, a razlikuje se, najpre, po mikrotoponimiji koju uzima kao model, tj. selo Ugljare, nadomak Prištine, kao i po izvesnoj vedrijoj poruci, mada je ona sadržana na manjem prostoru, u rečenici ili u činu nekog od junaka. Teme su kosovske, kosovskometohijske, ali bi trebalo da su opšte i univerzalne. Prethodni roman više je usmeren na širi prostor i na određeno vreme, dok je Svet izvan svojim mikrotoponimom prevazišao dnevnopolitičku dimenziju i realnost, stvarajući vanvremensko stanje.

Kako ste i kada napustili zavičaj, i da li bi priča bila emotivno ista, bilo da je pisana tokom boravka u zavičaju ili sa izvesne udaljenosti?

– Napustila sam Kosovo i Metohiju udajom. Ali, nezavisno od razloga zbog kojeg sam otišla, ja sam zavičaj teško napustila. Zapravo, teško ga napuštam i danas, s obzirom na to da to stanje kod mene traje, jer se moje biće prepolovilo. Deo moje uže porodice, kao i rođaci, komšije, prijatelji i poznanici žive na Kosovu i Metohiji. I oni koji nisu živi, tamo su.

Gaston Bašlar ima studiju o poetici prostora, a što se kod nas Kosovaca provlači gde god da smo. Kuća koju smo napustili ili još teže: iz koje smo proterani, zauvek ostaje naš „kut u svetu“. Ona je, kako Bašlar kaže, „naš prvi svemir. Ona je kosmos“… Mističnost zavičaja raste zbog te prisile pa se on posle nikada ne napušta, makar i živeli u luksuzu i raznom blagostanju. U poeziji Moša Odalovića (pisala sam o tome već), Trajko Lipljanac gubi pravac kada iz zavičaja ode, i ne prepoznaje strane sveta. Moj prijatelj Mošo još dodaje da ma gde živeo, zavičaj je jedina kuća. Ta vrsta dezorijentacije jeste ono sa čim se naš narod sreće van zavičaja. O tome bi pak mogla nova poetika da nastane. Neko mi je ovih godina rekao da je to neka vrsta bolesti sa kojom se susreću naši ljudi kad odu, a za koju svet ne zna da postoji.

A da li bi priča bila emotivno ista da sam pisala otuda? Verujem i znam da ne bi bila ista. Bila bi bez distanci, bila bi preemotivna, bila bi, bojim se, sa više gneva i očaja. Ovako… Treba se malo udaljiti od rane da bi se šire sagledala. Možda nisam u pravu, ali sam sigurna da bi se gušila u patetici. Ne kažem da nema dobrih književnih dela onih autora koji žive i pišu iz „epicentra“, kako se obično nazivaju te celine gde naš narod opstaje! Ne! Svojom energijom uznemiri me srpska poezija iz geta! I to je jedinstvena poetika. Ali, o priči kao opštoj slici nužno je malo ućutati, odvojiti se, izmestiti. Ili pak stvoriti taj ideal, poput arhetipa, kakav su pojedini tumači prepoznali u mom delu.

Glavni junak zbunjen promenama u Ugljaru

– Nažalost, sukobi i potresi narasli su mnogo više no što je umni Božović mogao da nasluti. Dala bih svu književnu sreću i radost današnju da nismo bili u prilici o ovome da progovorimo, da ne živimo pored pustih kuća i imanja, praznih naselja i otete zemlje, zanemelog glasa i usahle suze! I ne samo ja! Verujem da bi se sa mnom složili mnogi sa više književne sreće, više književne radosti, više književnog dara i uspeha. U nagrađenom romanu Svet izvan jedan od likova je Profesor koji nekoliko godina u Ugljaru i selima oko Prištine, između ostalog, zapisuje nazive mesta, imena i nadimke ljudi… Bio je zbunjen kolike su se promene dogodile za nepune dve decenije od poslednjeg pogroma. Iznad svega, bio je paralisan ogromnim gnevom i slobodom da se čovek svađa sa Bogom, kao što se Trajko Ugljarački svađa, osuđujući Boga da se prodao, kao mnogi. „Kako li te drži nebo tako nemoćnog“, vikao bi Trajko, često do zore. – Molimo se Preblagoj Devi da pokaže čudo za kojim vape mnogi, za kojim je vapio Božovićev Pop Staša! Neka uz Božji blagoslov i blagoslov Svetoga vladike Teodosija dogodine budemo radosniji, masovniji i mirniji, kaže književnica dr Sunčica Denić.

Ko je glavna ličnost romana, u kakvoj je ulozi, i da li je roman rađen na osnovu istinitih događaja?

– U romanu bi moglo i samo Ugljare da bude glavni junak. Dakle, glavni junak topos. Junaci su svi koji su se tu „zavrteli“ ili koji su tu našli svrtku, kako bi oni rekli. Oni koji tamo žive, koji su tu došli ili otišli. Ugljare je sveprostor! U njemu je vrlo bitan prvi narator, u ovom slučaju Profesor, kao što je značajan i onaj bezimeni koji se vežbanjem disanja bori za opstanak, ili onaj sa inicijalima koji je izgubio identitet, živeći u Vranju jedanaest dana kao Kiš, napravivši od sebe karikaturu. Iznad svih i svega, glavni je junak onaj kod koga se u romanu povremeno oseća izvesna pobuna, makar prstom makao, makar imao nemiran san, poput Velje Ugljaračkog.

Da li ste romanom „Svet izvan“ odgovorili unutrašnjoj potrebi da se odužite zavičaju jer je radnja smeštena upravo u Vašem rodnom Ugljaru kod Kosova Polja?

– Nisam odgovorila potpuno, mada mi je neko od kolega, među kojima i profesor D. Kostić, rekao da sam Ugljaru, Ugljarčanima, a naročito roditeljima podigla spomenik. Ja sam, možda, samo načela temu. O tome bi se, često kažem, trebalo više i bolje pisati.

Vaši omiljeni pisci i učitelji Albahari, Kiš i Grosman uvek su pisali i o svom narodu. I sami ste na toj liniji, pa kako gledate na život Srba u centralnom Kosovu i po enklavama, a zatim i u severnom delu?

– Pisati o svom narodu je zadatak, govorio je i Grigorije Božović, kao što se to usmerenje oseća kod pomenutih pisaca. Ceneći njihovo delo, često se osnažim idejom da je to i moj zadatak. Život Srba u centralnom Kosovu i po enklavama je pretežak. U svojoj omeđanosti, on je ukleto ostrvo, „obeležen neizvesnošću i strahom, sakupljanjem u sebe, na granici etičkog i biološkog opstanka u odnosu na onaj koji ga okružuje, pritiska i trijumfalno slavi svoj dosluh sa velikim svetom“. Ovde sam dodala ono što je književnik i književni kritičar Časlav Đorđević napisao o tom mom (našem) svetu izvan.

Podnošljivije je u severnom delu Kosova i Metohije. Ali, tu je pak stalni izazov, to jest, tu je prisutan stalni odgovor kao moguća signalizacija otpora. I objektivno, severni deo ima značajan smisao kroz Kosovsku Mitrovicu, grad u kojem je ono što je neophodno civilizovanom i savremenom čoveku i društvu, od bolnice do univerziteta, stadiona, trgova… Povremeno mi dođe misao da smo makar jednom institucijom obnovili Novo Brdo, stari evropski grad, sa iluzijom o moći i gospodstvu! Ionako je svo od metafizičkih zidina. Možda bi nešto i ostalo!

A kako vidite socijalnu sliku preostalog srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji i upadljivu raslojenost?

– To je tek netaknuta priča! To je egzistencijalna pogubljenost, svejedno da li su na listi čekanja za prodaju kuće ili zemlje. Sve više se čini da su ostali samo nemoćni. Ili da su ostali oni sa teškom sudbinom, kao usudom. Čuvari grobova i snova, na primer. Čuvari zaveta.

U romanu govorite i o mističnom, arhetipskom ćutanju Kosovaca. Recite nam nešto više o tome i zašto je to ćutanje konstanta?

– Ćutanje je u romanu najtrajnije stanje Kosovaca. Ono je teško i duboko. Pre je to zanemelost od straha i čamotinje. U jednom delu romana junak koji vežba disanje kaže da je kod Kosovaca strah stalna dijagnoza. Ne čuje se pominjanje drugoga u toj obezglavljenosti. Ni psovka, ni kletva! Kao da je i jezik utihnuo.

U duhu Vam je vera u spasenje. U tom smislu ste negde spomenuli Oca Pajsija (Tanasijevića) koji je rekao da su reči „nema spasenja“ đavolske. Šta može izbaviti i sačuvati narod i teritoriju, u situaciji koja je toliko bremenita i dugotrajna?

– Nisam prorok da to vidim. Ali, reči oca Pajsija (Misao da se nećemo spasiti čisto đavolska) jesu svetootačke reči. To je nadanje i verovanje da propalo nije sve. Čak i kada jeste, nadajmo se da se može početi od nule. Tako i počinje roman Svet izvan. To je ta doza optimizma kojim se projektuje hronotop, makar on za sada izgledao utopijski.

Izvor: Jedinstvo

Аutor: Slavica Đukić