O VEČNOSTI
„Rađamo se i umiremo u mukama, celog života patimo, gubimo. Zemlja nas privlači i bez pomoći Božije nije moguće odvojiti se od nje. Sila zemljine teže se može prevladati samo kroz krst: Gospod se iznad zemlje uznosi na Krstu. Večni život nije neko lutanje po galaksijama, već ono malo, čime živimo. Ako se govori o Večnosti, to znači da treba govoriti o svakom danu, času i trenutku svog života“, poučava nas Andrej Lemešonok, duhovnik manastira Svete Jelisavete iz Minska.
Smisao ljudskog života i njegova vrednost se određuju ciljem koji čovek sebi postavlja. Ako će zemlja izgoreti i ako je sve na njoj prolazno, čovekov život se obezvređuje, postaje taština, „mučenje duha“. Treba da se odvojimo od zemlje, da vidimo Nebo i da svoje zemaljske puteve upravljamo ka Hramu, gde ne postoji ni danas, ni sutra, ni juče, već postoji Večni Bog, Koji voli.
Dodir Boga su trenuci koji čoveku otkrivaju istinski smisao njegovog života. Rađamo se i umiremo u mukama, celog života patimo, gubimo. Zemlja nas privlači i bez pomoći Božije nije moguće odvojiti se od nje. Sila zemljine teže se može prevladati samo kroz krst: Gospod se iznad zemlje uznosi na Krstu.
Večni život nije neko lutanje po galaksijama, već ono malo, čime živimo. Ako se govori o Večnosti, to znači da treba govoriti o svakom danu, času i trenutku svog života. Minuti se pretvaraju u godine, godine u život, a život u Večnost. Ako ovaj mali deo Večnosti usmerimo ka Bogu i ako budemo cenili svaki trenutak svog života, ako budemo tražili Boga, ne zatvarajući svoju dušu za probleme i patnje i ne žaleći sebe, već pokušamo da vidimo, shvatimo, saslušamo i podržimo čoveka koji je pored nas, ako počnemo da se borimo protiv čamotinje i očajanja koje rađaju nezadovoljstvo i nesmirenje, ako budemo blagodarili Bogu za dan koji smo proživeli, ući ćemo u Večnost. Ovaj put nije praznična šetnja, već stalno primoravanje sebe na TRUD radi Ljubavi.
Treba živeti tako da svaka misao, svaki pokret budu otvoreni za Boga. Život pred Bogom i jeste Večni život.
A smrt je neverovanje u besmrtnost, u pobedu Ljubavi. U nama ima mnogo greha i smrti, ali u nama živi i Hristova Ljubav. Pokajte se, približilo se Carstvo Nebesko. A Nebesko Carstvo je Carstvo Večne Ljubavi. I jedini ulaz u njega je svest o svojoj nedostojnosti, ali ne očajanje, već vera u to da Ljubav Božija može da nam oprosti i da nas promeni, da nas učini sposobnima da volimo. U Večnosti će biti samo hrabre duše koje su poverovale u svoju besmrtnost, u mogućnost da budu slične Bogu. Na Svetoj liturgiji, kad se čovek sjedinjuje s Bogom, Večna Ljubav, Večno Smirenje pobeđuju prolazne grehove koji se rastvaraju u Putiru i sagorevaju.
Kad smo sa Hristom ne možemo da ne volimo, jer je Bog Ljubav koja pobeđuje smrt i podelu, koja s Krsta okuplja ljude koji se ne vezuju za prolazno, koji u ovom svetu tragaju za Lepotom. Svet su unakazili oni koji pokušavaju da žive bez Boga.
Crkva je Telo Božije, Bog Koji se sjedinjuje s čovekom. Od Ljubavi Božije se rađa ljubav prema bližnjem. Dok ova ljubav postoji na svetu, svet će biti živ, kad se ljubav ugasi u ljudskim srcima — svet će propasti.
Kad se čoveka dotiče Božija blagodat on postaje jedinstven s Bogom i ne vidi ništa osim Boga. On već gleda drugačije — u Bogu. Njegov pogled nije pogled osuđenog na smrt, već je to pogled čoveka koji je našao večni život, smisao života. Patnja je neizbežna u ovom svetu. Prava radost može da postoji samo zbog večnog života, zbog Boga. Prilikom susreta s Bogom čovek pobeđuje ograničenost i neslobodu, koju rađaju fizički zakoni Zemlje. Čovek se tada raduje i ništa zemaljsko ne može da omete ovu radost, zato što je njen izvor — Bog. Srce se ispunjava zahvalnošću, život postaje dar od neprocenjive vrednosti i stiče smisao. Čovek više ništa ne želi, sve ima. Posle susreta s Bogom duša više ne može da želi nešto veće.