PEDAGOGIJA U PRAKSI
Pred svaki početak nove školske godine roditelje školarca muči isto pitanje: Kako naterati dete da uči da bi postalo bolji đak i popravilo loše ocene koje ima iz prethodnog razreda. Ovo su samo neke od tehnika koje bi mogle da pomognu svakom roditelju koji kod sebe ne ume da prepozna načine da svoje dete privoli da „zagreje stolicu“.
Septembar je na pragu i pedagogija se ponovo suočava s praksom. Najpre, podsetimo se šta je važno za učenje.
Dete je dete. Bilo da neko ima 12 ili 21 godinu, problemi koje ima u učenju su manje-više isti. Koncentracija, pažnja, motivacija, pamćenje, povezivanje, prisećanje… Kako vreme prolazi, problemi i deca ostaju isti. Menjaju se samo knjige, profesori i količina informacija koju bi trebalo da savladaju.
Motivacija
Saobrazno ovom što smo rekli, pitanje koje nam najčešće postavljaju roditelji, iznureni traženjem načina kako da razreše ovu vekovnu enigmu je kako da motivišu svoje dete da uči. Isto pitanje, samo u sopstveno ime, postavljaju studenti ili zaposleni “u tesnacu” između porodice, posla i postdiplomskih studija.
Kako da motivišu sebe? Odgovor je: Nikako
Deca, zapravo, rade baš ono što je prirodno – ne uče, nemaju koncentraciju, motivacija im je kraća od pamćenja zlatne ribice, zaboravljaju brže od čukunbabe i ne povezuju gradivo – bubajući stvari napamet.
Kako mislimo to da rade baš ono što je prirodno? Čovekov mozak je opremljen specifičnim softverom koji služi da nas prekine u nečem čim se bavimo kad god radimo nešto nekorisno i pogrešno. Čim se to proceni, upali nam se emocija koju nazivamo dosada koja nas tera da odustanemo od tog što radimo i da počnemo da tragamo za nekim korisnijim stvarima. Deca bilo kog uzrasta uče koristeći pogrešne strategije!
Ovo je pogrešno:
– Uče u nepravilnim intervalima;
– Pauze su im na pogrešnim mestima, ispunjene su pogrešnim sadržajem i traju predugo;
– Dok čitaju, prave oko 70 grešaka od nepravilnih pokreta očima, preko načina fotografisanja reči do slaganja reči u kontekst;
– Kad selektuju informacije – zapravo ne biraju ključne reči nego pamte skoro sve;
– Uče atomizirane informacije, a mozak, suprotno tom, voli globalno razmišljanje i povezivanje informacija u baze znanja;
– Uče apstraktne pojmove, a um operiše konkretnim;
– Propuštaju da obnove u momentima zaboravljanja.
Ovih, ovakvih i sličnih, pogrešnih strategija ima na stotine i svi smo ih iskusili u nekoj meri.
Prilično je zabrinjavajuć i odgovor na sledeće pitanje:
Ako smo nabrojali pogrešne i nekorisne strategije da li vi znate koje su korisne i tačne? Odgovor za najveći broj ljudi je – Ne. Većina je intelektualno nepismena.
Uzmimo, sad, primer (jednog) deteta koje uči i ima probleme u učenju i pogledajmo, malo dalje, „iza“ njegovog ponašanja koje kvalifikujemo kao nepoželjno. Njihovi mozgovi vam pokazuju da nešto nije u redu, da oni ne mogu sami da reše problem i da im je potrebna pomoć.
Kako odrasli reaguju?
Stimulišu ih ili kažnjavaju! Međutim, i jedno i drugo je pogrešna reakcija jer čak iako se “pomuče” i nauče – njihov mozak radi “na silu”. To znači – motivacija veoma brzo nestane, koncentracija je vrlo kratka, zaboravljanje brzo, a kreativnost i primenljivost znanja na nuli!
Dakle, ako hoćete da “naterate” vaše malo ili veliko dete da uči – zamenite pogrešne strategije korisnim i imaćete rezultat.
“Ok. Lako je reći”, kazali biste, “ali kako da uradim nešto konkretno?”
Za početak, rešite se uverenja da dete treba da “zagreje stolicu”. Učenje je najefikasnije kad traje do 30 minuta i odeljeno je pauzama od po 5 minuta. Čak, tih 30 minuta podelite na, recimo 4×7 minuta, tako što ćete uzeti štopericu i dati je detetu da samo sebi meri minutažu. Iskustvo pokazuje da je razlika u koncentraciji kod dece ili studenata veoma velika i da je nivo prisećanja veći čak i za 100 odsto, tj. da umesto standardnih 40 procenata, deca zapamte oko 80 odsto informacija.
Izvor: Intelektualnevestine.rs
Priredio: pf Velibor Mihić, veb novinar