FANATIZAM CRKVENIH LJUDI
Kad priđemo Crkvi ne znači da smo totalno raskinuli sa svojim strastima. Čovek živeći u Crkvi i opšteći s drugim crkvenim ljudima, veoma brzo počinje da shvata da su mnogi od njih ostali isti takvi, kakvi su bili i do Crkve. „Da bi poleteli potrebno je najpre čvrsto stati na zemlju. Postani čovek da bi se prevratio u bogočoveka! Budi prost, smiren i prirodan!“, poručuje arhimandrit Andrej Konanos.
Većina nas je prišla Crkvi da bi poznali Boga. Ipak, biva tako, da posle nedugo vremena mi postajemo nekako falšivni, bukvalno počinjemo da služimo kao ukras na izlogu. Izgledamo tako, kao da možemo rešiti sve probleme. O svemu sudimo, dajemo savete, o svemu imamo svoje mišljenje. Preteći prstom činimo primedbe drugom. No pritom mi sami uopšte ne ličimo na te ideale o kojima rasuđujemo. Nas muče sasvim druge stvari.
Zato, ako ne želiš da se i sa tobom ne desi slično, govori o Bogu svojim životom. Govori o tom što znaš, i ne skrivaj sebe istinskog. Ti si – običan čovek, sa svojim strastima, greškama i nemoćima. Kao i svi ljudi i ti želiš ljubavi, prijateljskih odnosa i ostalih radosti.
Veoma često, došavši u Crkvu čovek počinje da misli da je ucrkovljenje samo po sebi izmenilo svu njegovu prirodu. No, reći ću ti, u odnosu sopstvenog „ja“ nikakvih izmena tu ne proishodi. Karakter se ne može izmeniti samo zato što je čovek došao u konkretno mesto – čak i ako je to mesto sveto.
Ali neštо drugo može da se desi. Mi produžujemo da u sebi nosimo svoje strasti koje počinju da se transformišu. Na primer, čovek prestaje da se tuče na fudbalskim utakmicama ili prestaje da posećuje noćne klubove, prestaje da upotrebljava narkotike no strast koja ga je pobuđivala da sve to radi, nikuda nije otišla – zato što je nemoguće sa strastima se oprostiti tako brzo.
Strast – to nije košulja koju možemo skinuti sa sebe, baciti na pranje i zaboraviti na nju. Mi smo sjedinjeni sa svojim strastima. Zato često proishodi sledeće: „svetska“ strast se transformisala u „hrišćansku“. Eto zbog čega ponekad čovek koji je ranije bio fanatični navijač, tukao se, posle meča lomio izloge, a sada posle ucrkovljenja, ostaje jarosni fanatik – samo sada u Crkvi.
To je taj isti slučaj, kada ljudi govore o svojih bliskih, koji su postali crkveni ljudi: „On ide u crkvu, no uopšte se ne menja! Kida nam živce kao i ranije!„
Šta se nije izmenilo? Osnovne, glavne crte karaktera su ostale iste. One se ne mogu preobraziti same po sebi – samo zato što je čovek prišao Crkvi i postao hrišćanin.
Zato je važno imati na umu da gnev i razdraženje ostaju s nama. I mada se mi sad već gnevimo kao iz „duhovnih“ razloga, no glavna strast je – kao i pre s nama.
I ako hoćemo da budemo iskreni, saglasićemo se s rečima Pajsija Svetogorca. Kada je starac jednom putovao na brodu iz Dafni u Uranopolis, neko ga je prepoznao i rekao mu:
„Starče, dođite ovamo, da ne seditе s mirjanima!“
A starac je odgovorio:
„No, čedo, zar ćemo mi izgubiti nešto sedeći s njima? Zar smo mi toliko bolji od njih? Mi imamo neku posebnu vrlinu koju treba da čuvamo? Zar mi nismo takvi, kao i oni? To što živi u nama živi i u njima. Samo što se naši poroci, strasti, problemi projavljuju po drugom. Mi počinjemo da se svađamo, npr. zbog crkvenog ustava – da li smo pravilno odslužili službu.“
Jednom sam video dva monaha kako su se posvađali zbog toga kakvu činiju da izaberu za pranje voća. Da, oni se nisu tukli i nisu se psovali kao na fudbalskoj utakmici, no njihove ranije strasti su ostale s njima.
Ako mi to shvatimo, u prvom redu ćemo uspostaviti bolji kontakt sa sobom, a zatim ćemo postati snishodljiviji prema drugima. Kod nas će se pojaviti više čovekoljublja, smirenja. I ako mi sebe priznamo takvima, kakvi smo, ako se izmirimo sa svojim „ja“, ako poznamo sebe i zavolimo sebe, to ćemo i svoju decu početi voleti daleko više, zato što će se kod nas pojaviti daleko više snishođenja. Jer kakvo je moje dete, takav sam i ja! Na primer, mi se svađamo sa svojom decom ako oni, kako se nama čini, skreću sa istinitog puta, a na samom delu, mi sami smo se zbili s tog puta. Svi smo se mi s njega uklonili, svi smo mi – begunci, svima nama nešto ne uspeva. Mi se, prosto, staramo da to zamaskiramo – zato se i ne vidi.
Čovek živeći u Crkvi i opšteći s drugim crkvenim ljudima, veoma brzo počinje da shvata da su mnogi od njih ostali isti takvi, kakvi su bili i do Crkve. Jedan mlad čovek mi je pričao da, kada je došao u Crkvu, nadao se da će ovde ugledati potpuni ideal. Taj mlad čovek je radio u banci. I pokazalo se da, kao što su u banci bile svađe, sporovi, osuđivanja, intrige, sve isto to biva i u parohijskom hramu.
Laž u odnosu prema sebi samom, licemerije i farisejstvo samo usložnjavaju naš život.
Priznavši istinu o sebi samom, zavolećemo druge ljude, postaćemo snishodljiviji i čovečniji. A postavši čovečniji, priobrešćemo i božestvenost. Smirivši se, prizemljivši se, poletećemo, zato što, da bi poleteli potrebno je najpre čvrsto stati na zemlju. Postani čovek da bi se prevratio u bogočoveka! Budi prost, smiren i prirodan.
Arhimandrit Andrej Konanos