IN MEMORIAM (1934-2016)

Slikar Ljubomir Ljuba Popović (82) preminuo je prošle noći posle duge i teške bolesti. Popović je bio jedan od najcenjenijih savremenih srpskih slikara, kako u domaćim tako i u međunarodnim krugovima. On je svoj odmor u Grčkoj krajem jula morao da prekine zbog teškog zdravstvenog stanja i hitno je prebačen u jednu beogradsku bolnicu. Tamo ga je, između ostalih, posetio Dragoslav Bokan, pa njegovu intimnu ispovest kao svojevrstan oproštaj od velikog umetnika prenosimo ovim putem.

 

Sad pre desetak dana sam išao u posetu Ljubi Popoviću, u bolnicu „Dragiša Mišović“ u Beogradu.

ljuba popović

Bio je vruć, pravi letnji dan, od onih kad je mnogo bolje da se ne izlazi iz kuće, jer se sunčana užarenost prosto zgusne u vazduhu i onda pulsira & zrači na vas i kad ste u (uvek suviše slabom) hladu.

Grad nije baš najbolje mesto za provoditi leto, jer se tada sve usporava i malaksava, čak i kad se u njegovom centru nalaze dve velike evropske reke. Ni to ne pomaže kad se odozgo spusti vrelina i polije nas znojem i nekom neizdrživom vazdušastom težinom…

Marina Rajević-Savić me je zvala i sva zabrinuta mi reče da su Ljubu dovezli u Beograd iz Grčke, sa mora, bolničkim kolima i da se sad nalazi na Dedinju, u klinici, potpuno obamro i u jako lošem stanju.

Predložila mi je da što pre odem do bolnice i obiđem ga. Da će to, možda, delovati okrepljujuće na njega, pošto me Ljuba voli i poštuje, a ja umem da budem vedar i duhovit i tamo gde je to teško biti. Pošto Ljuba skoro da ništa i ni sa kim ne priča, da probam da ga „podignem“ i oraspoložim, jer mu je to sada najpotrebnije i najvažnije…

Veliki ljudi, kao što znamo, prvo umiru iznutra, u duši i osećanju sveta, odustajući od borbe sa smrću, pa tek onda i fizički, telom. To je, najčešće, samo potvrda unutrašnje odluke i mističnog prelaska „na drugu stranu“, formalni čin dovršen poslednjim izdahom i datumom koji će zauvek obeležiti ovaj dan odlaska i biti upisan u smrtovnicu i na krst pred kovčegom…

Uzeh svog Vuka za ruku i pođoh sa njim na ovo nedogovoreno viđenje sa mojim fantastičnim sagovornikom iz Beograda i Pariza.

Sinu sam rekao da idemo da se „tata vidi sa jednim svojim drugom u bolnici“, pa ćemo onda posle nastaviti da se šetamo i pričamo do mile volje. A na Vukovo pitanje ko je taj moj drug, kazao sam mu da je slikar, i da pravi najlepše zelene slike na svetu – velike kao zid.

Držeći se za ruke, stigosmo nas dvojica do bolničkog kruga, uđosmo i spustismo se do donje zgrade, niz vijugavi asfaltni put…

Ljubina Slavica se iznenadila i obradovala kad me je videla na vratima njegove bolničke sobe, na prvom spratu hirurškog odeljenja.

Preuzela je mog Vuka i odvela ga u dvorište da ja mogu da nasamo provedem trenutke, pokazalo se, mog poslednjeg susreta sa Ljubom…

Pre toga sam ga dva puta sretao i pričao sa njim u skorije vreme.

I uvek mi se činilo da razgovaram sa čovekom bez godine rođenja, u nekom plivajućem, nestarećem dobu života.

Muškarac do poslednjeg dana, Ljuba je odbijao da se povinuje fizičkim zakonima i pređe u kategoriju staraca (čak i u svojoj osamdesetoj).

Anarhista po prirodi i hajdučkoj vokaciji, nije se podvrgavao nikakvim pravilima, ni ljudskim zakonima. Takav je postao sve ono što je bio: i slikar i Parižanin i čuveni umetnik i akademik i jedan srećan, slobodan i stvarno ostvaren čovek.

Jedini zakoni na koje je pristajao bili su oni LjUBAVI (takvo mu je i ime bilo) i STVARALAŠTVA. A to su prostori nesputane, božanske SLOBODE, u kojoj nema primoravanja, pravdanja, ni lukavstava ma koje vrste.

Valjevac do kostiju, bio je vezan za svoj zavičaj koji ga je formirao i od njega napravio muškarca i karakter, sa gvozdenom, nesavitljivom kičmom što se ne povija ni pred kim i ne plaši nikoga.

Sportski tip, vižljast i vitak do kraja, u Valjevu je zavoleo i dobar fudbal, i lepe žene, i Srbiju, i slobodno druženje sa prijateljima. Tu je naučio i da ljude ne razlikuje po bogatstvu, uticaju, društvenom značaju i zanimanju, već isključivo – po svojoj intuiciji i ličnom osećanju za nečiju vrednost (i bezvrednost).

Ljubi se nije moglo „upasti u društvo“, niti u njemu ostati ako bi svojeglavi i oštroumni Valjevac u osetio da tu nešto nije u redu i da nije sve ustrojeno po njegovom strogom i neupitnom poretku…

Ta tvrdoglava, preterana osetljivost je davala crtu nečeg dečačkog Ljubinoj nesputanoj muškosti i tako spontano dovršavala skicu za njegov portret.

Upravo zbog te anarhične, slobodoljubive prirode, Ljuba je od građanina sveta (prilično kritičnog prema bezbrojnim slabostima svog naroda), vremenom postao veliki i nepopustljivi Srbin.

Nije mogla njegova pravdoljubiva duša da izdrži onoliku količinu kleveta, prezira i neskrivene mržnje sveta prema njegovoj otadžbini.

„E, pa neće noći!“, kao da je odjekivalo iz njegovog ljutnjom uoštrenog pogleda, kojim je sekao svakog takvog sntisrpskog opadača i klevetnika!

Onda kada su mnogi među Srbima u njegovoj generaciji to prestajali da budu, Ljuba je počinjao da srbuje i brani (od sopstvene elite skoro sasvim napuštene) nacionalne položaje. Iz inata i zbog više pravde, braneći sve ono rodno, izdano i okupirano (spolja i iznutra)…

Takvog sam ga i upoznao, nezainteresovanog da ma koga impresionira, ne pristajući ni po koju cenu da glumi „umetnika iznad svega ovozemaljskog“.

Odmah sam ga zavoleo, a, mislim, i on mene. Baš takvi, nepromenljivi i čvrsto utvrđeni u svojim životnim i idejnim izborima, bilo smo poprilično interesantan i neobičan dvojac, razlikujući se od ogromne većine nama (po godinama i obrazovanju) formalno sličnih sunarodnika.

Ne dajući na sebe, nismo pristajali ni da ma ko vređa Srbiju, njenu kulturu, duhovnost i sve ono što je iz dalekih vekova (mučenički i junački) ona pronela do nas danas.

Naprosto, ne može! Ne damo, ni po koju cenu!…

I tu Ljubi ništa nije smetalo što su ga mnogi od najvećih svetskih istoričara umetnosti i likovnih kritičara smatrali istinskim slikarskim velikanom, od one najređe vrste. To nije ništa oduzimalo njegovoj valjevskoj i srpskoj, seljačkoj i otadžbinskoj dimenziji.

Ljubin slikarski genije bio je čvrsto utemeljen u rodno tlo njegove ustaničke, nepokorne Srbije, u savršenoj harmoniji karaktera i talenta, svakodnevnog i umetničkog, ličnog i nacionalnog, prošlog i budućeg, tvrdoglavog i nežnog, izgovorenog i neizgovorenog, ciničnog i romantičnog.

Tačno po meri potreba ovog po nas ne baš najpovoljnijeg vremena, živeći (po rečima još jednog velikog srpskog umetnika) „u tuđem veku“.

Ovo stranstvovanje u svetu koji mu je bio sve dalji, sve više tuđ i neprihvatljiv, završilo se jutros, 12. avgusta 2016. (na Svetu Despoticu Angelinu Srpsku), u beogradskoj bolničkoj sobi, nadomak njegovog voljenog Valjeva…

A kad sam ušao u njegovu bolničku sobu, Ljubino poslednje boravište, odmah sam radoznalo i zabrinuto prešao pogledom po njenom šturom, asketskom enterijeru, sa sve aparatom za infuziju na centralnom mestu, postavljenom uz sam krevet.

Svetlo je padalo s leve strane Ljubinog utrnulog tela i mekano obasjavalo čitavu sobu.

Ja se naslonih na gvozdeni radijator uz sam prozor i zagledah se u Ljubu.

Posmatrao sam ga, dugo, neprimećen…

On je spavao, miran i skoro nepokretan.

Izrazite, poznate crte njegovog lica su bile skoro bez mesa i ma čega prolaznog na sebi.

Čitavo telo je izgledalo svetiteljski belo i čisto, u bestežinskom stanju, kao da je osvetljeno, njegovom dušom, iznutra.

Jedva primetno je disao, više sa svojim precima nego sa nama još ovde prisutnima.
Život mu se gotovo nije osećao, osim po blagom talasanju grudi dok je žedno i tiho upijao i izdisao vazduh, u ritmu usporenih otkucaja srca.

Ipak, bio je živ!
Naglo ga je probudio bol, zgrčilo mu se lice, kao da je nešto strašno sanjao – i otvorio je oči.
Prepoznao me je, i dugo gledao, blaže i prijateljskije nego ikad.
A onda mu se niz obraz zakotrljala jedna suza.

To je bio i nemi početak našeg zadnjeg razgovora sa ove strane smrti.

Pričao je tiho, uz izdah, da bi mu bilo lakše da izgovara reči, sa očiglednim naporom.
Pričali smo o običnim stvarima, polako i bez ikakve žurbe.
Važnije je bila ova razmena – kao dokaz života – nego to o čemu pričamo.

Ljuba me je pitao kako živim, da li sam bio na Dragoševoj izložbi…, požalio mi se da ga je dijabetes utrnuo i skoro učinio nepokretnim…, šalio sam se s njim na temu izgleda neke plavokose doktorke koja ga je usput obilazila i upisivala nešto u njegovu istoriju bolesti (zakačenu za krevet)…, rekao sam mu da on i dalje mora da ostane „najveći živi srpski slikar“ i da ne sme da ode tek tako.
I još ponešto, jednako obično, ali (iz današnje perspektive) važno i dragoceno.

Tekao je sa zastojima taj naš testamentarni razgovor.

Ljubu bi, s vremena na vreme, iznutra potresao nepodnošljivi bol i zgrčio mu lice.
Boleo ga je stomak, šaptao je, gotovo se izvinjavajući zbog toga.

Odsvirao je svoju melodiju i mobilni Slavičin telefon iz njene tašne na susednom krevetu.
Hodnikom su prolazili ljudi, ali bez buke i skoro neprimetno.
A medicinska sestra je u nekom trenutku ušla i malo ubrzala ono beskrajno sporo kapljanje infuzije iz plastične boce u Ljubinu venu…

Onda sam izvadio iz torbice svoju drvenu ikonicu Svete Trojice i stavih je pred Ljubu. Prvo na okvir prozora, ali mi se učini daleko i postavih je, onda, baš kod njegovog kreveta, licem prema Ljubi.

On je pogledao, skoro ne pomerajući glavu, prema rubljovljevskom prikazu Boga u vidu tri anđela za zajedničkom trpezom.
Pogledom mi je zahvalio i niz lice mu je potekla još jedna suza…

Pričali smo još ponešto, ali nije baš sve za prepričavanje, posebno danas, kada znam da moj sagovornik više nije među živima…

On bi povremeno padao u kratak san iz koga bi se ubrzo budio i onda nastavljao razgovor, kao da nije ni bilo ove pauze.

Ja sam stajao i čas ćutao, čas pričao, svaki put se naginjući ka glavi svog prijatelja na samrtnoj postelji. Osećao sam da će moj odlazak iz ovog testamentarnog razgovora biti i konačni rastanak sa Ljubom Popovićem.

Ipak, i to je moralo da se desi, pa sam ja strpljivo sačekao da se moj dobri i pretalentovani sagovornik namah probudi i rekoh mu da me sin čeka u dvorištu i da ću pozvati Slavicu da se popne gore. I da ću „obavezno videti da naiđem ponovo“ (iako sam znao da ću poći na more i da ću doći tek za petnaestak dana, skoro sigurno kasno i prekasno za novo viđenje) i da će sve biti u redu…
Rekoh mu i da Valjevci nisu poznati po odustajanju od borbe, pa da to ne zaboravi ni sad i tu.

I dodirnuh ga stidljivo po kosi, za rastanak.
Ne sećam se da li sam mu na glavu spustio i poljubac ili sam se suzdržao.
Bio sam i sam pometen, zbog sudbinskog značaja ovakvog trenutka – časa rastanka.

Pomenuh da ga sad čuvaju Sveta Trojica i da ništa ne brine. Da nije sam…

I još htedoh svašta da kažem, ali sam osetio da je vreme da pođem.
I pred izlazak iz sobe sam se okrenuo da ga još jednom vidim, u belom, sa bolničkom plahtom na sebi, onako hristolikog i bolnog.

Mahnuo mi je rukom i okrenuo glavu u jastuk, pred novim napadom nepodnošljivih stomačnih grčeva….

I to je bilo to.

Spustio sam se dole i zatekao već zabrinutu Slavicu sa Vukom.
Ona je čekala da ja siđem, a ja – da se ona popne.
I u tom nesporazumu je srećno produžen ovaj oproštaj sa mojim starijim drugom, pravom očinskom i bratskom, srpskom i (u najboljem smislu reči) nadrealnom figurom…

Kasnije mi je Marina rekla da je Ljuba pokazivao svešteniku, našem zajedničkom prijatelju, ikonu Svete Trojice uz reči da mu je to „Bokan doneo“.

To me je dodatno dirnulo i još snažnije vezalo za najmlađeg, najsrpskijeg i najopuštenijeg ovdašnjeg akademika, pravog junaka našeg doba (kako se to nekada opisivalo).

Pokoj duši velikog srpskog, evropskog i svetskog umetnika, jutros usnulog u Hristu! Slava mu (i slava Bogu, Svetoj Trojici) i večni spomen!

Autor: Dragoslav Bokan