RADOST ŽUTE LUBENICE
Njega su žute lubenice sećale na detinjstvo, na bunar i staru metalnu kantu u kojoj se lubenica hladila. Otac bi je snažnim rukama krupnih šaka spuštao polako, da ne ispadne iz obijenog vedra, da ne postane izgubljena zauvek. Još je lepše bilo doživeti trenutak vađenja. Tada radosti nije bilo kraja. Svakome po jedna kriška.
Proleteo je prvi suvi list. Suv, ne od jesenjeg poziva na zimski san, već od letnje sparine koja se težinom neba spustila i pritiska nas sitne. Ne postoji način kako bi se duša rasteretila i nekako lakše počela da živi. Sparno u kući, sparno u dvorištu. Pas samo isplazio jezik i teško dahće, ne bi li se koliko toliko rashladio.
Ispiram posude i punim ih svežom vodom.
Lapće.
Toliko da moram da se osmehnem, iako mi se ne pokazuju nikakva osećanja. Veselo me gleda. Maše repom. Skoro smo isti.
– No, šta ćemo sada?
Samo vrti onaj svoj potkresani kratki repić.
– Idemo na lubenicu!
Otvaram vrata boksa i puštam ga. Prvo u znak zahvalnosti skače na mene, tek toliko da me isprlja svojim velikim šapama, onda leti u svaki kutak dvorišta. Pronalazi najskrvenija carstva paukova, zavlači se i svojim telom briše fino istkane mreže.
Na terasu sam iznela tacnu sa lubenicom. Crna kora, kao nekada u detinjstvu, okrugla, sasvim neobična. Dugo nisam takvu videla. Sečem je. Unutrašnjost je žuta. Žutu lubenicu nisam videla odavno, još od…
…
– Nemojte kupovati ovakve lubenice. Jeo bih žute!
– Nema, sada su samo ovakve.
– Ja bih žutu. Te su slatke, ovo sve nešto kiselo, nikakvo! Ja bih žutu.
– Gde da ti nađemo žutu? Nema!
– Ali ja bih žutu.
Žuta ga je sećala na detinjstvo, na bunar i staru metalnu kantu u kojoj se lubenica hladila. Otac bi je snažnim rukama krupnih šaka spuštao polako, da ne ispadne iz obijenog vedra, da ne postane izgubljena zauvek. Još je lepše bilo doživeti trenutak vađenja. Tada radosti nije bilo kraja. Svakome po jedna kriška.
Pomalo!
Ali sok joj je bio lepljiv, medeno sladak, opijajući, kao mladost, kao jutarnja svetlost, kao vedra noć u kojoj samo zrikavci ispevaju svoje pesme.
Imao je malo želja tih dana. Malo je jeo. Poželeo je baš tu žutu.
U drugoj ulici su, pošto se taj deo grada delio na prvu, drugu i treću ulicu, ispred kuće prodavali lubenice. Paorska kuća, lubenice velike i male. Na pitanje, žena odgovara da od početka sezone nije videla ni jednu jedinu koja je takva.
– Ja bih pojeo žutu, čini mi se da bih mogao da poletim, da se oslobodim na trenutak svoga tereta, da budem opet onaj stari, svoj, da opet budem JA.
Jedne letnje tople večeri, kada je od sparine život završavao maleni list, a vredni pauk ispredao svoju mrežu, neko je vikao ispred kuće.
Neočekivana gošća.
– Ja… došli da kupe lubenicu, ja da otvorim, kad ono… Pogledaj! Žuta!
– E, ta je prava. Ta je! – gotovo da su mu se oči zasuzile. Na trenutak je zaboravio na bol, na patnju, na lekove koje je trebalo popiti. Daleko su bile i bolnice i hemoterapije i injekcije.
Bio je dečkić, širom otvorenih očiju, čiste duše i prepun vere u ljude i život.
– Ta je prava!
Sklonili smo se s vidokruga. Mama je plakala. Ja sam gutala nezadrživo.
– Probaj, da samo vidiš!
Tetka Danica nije htela novac, nije htela ništa, uputila se svojoj kući krišom brišući kap koja joj se slivala niz suncem zategnuto lice.
Osetila je radost i bol, osetila je poslednje letnje dane, osetila je da će uskoro doći… znala je dobro. Sama je izgubila troje dece.
Te sezone nije više bilo žutih.
…
– I ti bi malo? Hajde!
Dajem mu malene zalogaje. Guta ih uz zvučno žvakanje svojim snažnim psećim vilicama. Lepljivi sok se u kapima razliva, a kroz njih prolazi svetlost. Crna dlaka i žuta slast koja nestaje.
Lepo mu je!
– Boleće te grlo! Dosta je.
Delimo vreme,
Delimo sećanje,
Delimo letnji dan u samo predvečerje.
Šta su dani,
Nego fino ispredene niti paukove.
Šta su godine,
Nego ispletene mreže paukove.
Šta su životi,
Nego rukom odnesene pređe paukove.