PRIČE STRICA DRAGUTINA
U to vreme u našoj kući, kao i kod većine drugih, nije bilo ni radija, ni televizora, a nije bilo ni struje, pa se uveče uz škiljavu petrolejku sedelo i pričale priče. Stric Dragutin je znao mnogo raznih priča i lepo ih je pričao.
Bilo je mnogo tih priča, a ja se sećam samo nekih. To je ona o Ivici i Marici, o Snežani i sedam patuljaka, zatim one iz Hiljadu i jedne noći, pa šta je Šeherezeda pričala nekom Sultanu, o Sindbadu moreplovcu, i na kraju jedna koju bi počeo kada bi mu dosadilo da dalje priča. Evo te priče:
Bila dva moćna cara. Jedan imao sina a drugi lepu kćer, pa onaj što je imao sina zaprosi od drugoga cara kćer za svoga sina, ali ovaj mu neće da dadne kćer, i eto belaja.
Onaj car što je imao sina skupi vojsku i krene u rat, da na silu otme devojku, ali između dva carstva bila je velika reka, a preko reke brvno, pa ko hoće da pređe reku, mora preko brvna. I car naredi svojoj vojsci da prelazi preko brvna, a brvno usko, pa se sporo prelazi…
I tako stric priča i odjednom stane. Onda mu ja kažem, što je prestao, što ne nastavi priču? On mi kaže, da ne može ništa pričati, jer moramo čekati da vojska pređe preko brvna. I tako jedno vreme ćutimo, pa ja opet pitam strica, da li su vojnici već prešli, a on odgovara da nisu, da još prelaze. Onda ja opet pitam, kad će već jednom da pređu? Stric mi odgovara da ima puno vojnika i da moramo čekati do sutra. I tako je to sve išlo, dok mene ne bi savladao san, i stric se konačno oslobodio napasti.
Sećam se i jedne priče o tome kako je jedan sultan došao drugome sultanu u goste. Domaćin onda jednog popodneva pozove svog gosta na konjsku trku, a gost neće. Kaže: Šta ja ima da idem na tu trku, kad znam da je uvek jedan konj najbrži! I, ne lezi vraže, oni se zbog toga grdno posvade, i na kraju dođe i do rata, u kojem je poginulo mnogo ljudi.
Kada sam bio stariji, stric mi je pričao o drugim interesantnim stvarima. Od njega sam saznao za vulkane, gejzire, glečere i razne daleke krajeve. Pričao mi je i o najvišem vrhu na svetu Mont Everestu kojeg je on nazivao Hau King Sankar (tako se učilo u školi za vreme Austrougarske vladavine). I dalje o meteoru koje je pao u Sibir, o tome kako je potonuo „Titanik“ i mnogim drugim interesantnim stvarima i događajima.
Objašnjavao mi je i kako radi parna mašina, benzinski motor i električni motor. Pričao mi je o Tesli i njegovim izumima i tako u meni razvijao maštu i budio interes za druga saznanja.
Kasnije, kada sam već bio odrastao mladić, priču su zamenili razgovori. Razgovarali smo i raspravljali o raznim stvarima. Od strica Dragutina sam saznao za Vasu Pelagića, njegov praktični i slobodni um i njegove kritike društvene situacije. Stric mi je pričao i o Dostojevskom i njegovom romanu „Braća Karamazovi“, o Velikom inkvizitoru, i o tome kako je Isus Hristos voleo ljude. Kasnije sam pročitao pažljivo „Braću Karamazove“ i razmišljao o tome zbog čega je, kako to tumači Dostojevski, Isus na svadbi u Kani Galilejskoj pretvorio vodu u vino. To mi je, kako mislim, pomoglo da shvatim suštinu istinskog hrišćanstva, ali i probudilo neke nove sumnje.
I još nešto da dodam u vezi strica Dragutina.
Jednom prilikom on me upita u kakvu školu nameravam da idem? Ja mu kažem: u tehničku. On me pogleda začuđeno i reče: Nije ti to pametno. Treba da upišeš u neku trgovačku školu. Zbog čega si učio istoriju? Zar ne znaš da su najviše uspeha imali oni narodi koji su trgovali, a oni koji su samo radili, bili su uvek sirotinja. Dobro zapamti. Niko iza fabričke kapije sreće nije video.
Mnogo godina kasnije sam se uverio da je stric Dragutin bio u pravu. Dok sam ja u proizvodnji za male pare, mučio muku i crnčio (glagol „crnčiti“ dolazi od reči crnac = rob) sa radnicima i drugim problemima, komercijalisti, trgovački putnici i drugi slični njima, putovali su, i naplaćujući dnevnice i druge troškove, sabirali kajmak i ostvarivali pozamašne prihode.
Zbog svega toga, zbog njegovih priča i naših razgovora, ja sam, kada je umro moj dragi stric Dragutin bio neizmerno tužan. Puno sam sa njim razgovarao dok je bio živ, ali sam, u času kada ga više nije bilo, osetio da je ostalo još mnogo stvari o kojima smo mogli i trebali razgovarati, a što smo propustili, i sada je sve gotovo, jer je njegova knjiga zauvek zatvorena.
Inače, pokojni stric Dragutin kao mladić bio je vrlo aktivan u Srpskom sokolu. Baveći se gimnastikom i vežbom na gimnastičkim spravama učestvovao je na mnogim sokolskim sletovima, pa i na onom poznatom Vidovdanskom sokolskom sletu u Pragu 1912. godine.
Pokojna tetka Bosiljka, njegova sestra, čuvala je kao uspomenu oko desetak njegovih značaka sa raznih sokolskih sletova, ali je to, kao i mnogo toga drugog nesretne 1941. godine u strahu od ustaša zakopano u zemlju, i tako zauvek izgubljeno.
Autor: Branko Mićić