TRAJNA PROMENA SVESTI
Da li se duh vremena u kome živimo promenio i u kome smeru. Korenite promene u društvu i svesti ljudi i film Zeitgeist
Za mnoge neprimetno duh vremena – Zeitgeist u kome živimo se fundamentalno promenio u zadnjih desetak godina. Transformacija je počela 90-ih, ubrzavala se nakon 2000-e a zadnjih deceniju doživljava potpunu realizaciju. To nije evolucija, to je revolucija svesti, makar u urbanim sredinama.
Svima je jasno da se vremenom sve menja ali mnogi ostanu u ubedjenju da se malo ili skoro ništa nije promenilo baš u njihovom okruženju. Posebno su na te promene otporne seoske i ruralne sredina, provincija, kako bi rekli stari Rimljani.
Ali jeste se stanje promenilo, i to puno u svakom pogledu.
U zadnjih desetak godina, naš narod i naše društvo je prošlo kroz ogromnu transformaciju u svim sferama života. Od stila života, mišljenja, do ishrane i oblačenja, naš svet se ubrzano promenio.
Ono što kod ljudi ostaje najmanje promenjeno je karakter i neshvatanje da se oko njih sve ubrzano menja.
A najveća promena koja nas je zadesila je uvodjenje raznolikosti i mnoštva mikro svetova i mikro kultura i životnih stilova koji bujaju na sve strane. Definitivno je nestao svet bratstva i jedinstva u jednoumlju koji je vladao kroz komunizam 50-ih, socijalizam 80-ih i patriotizam 90-ih. Nestala je i opšta paradigma o boljem životu koji nam je država kroz istoimene serije i medije servirala.
Danas umesto da država kroz nacionalne medije kreira naš život, imamo globalne medije koji kreiraju našu državu. I naš život.
Svaka oblast života je izmenjena kablovskom televizijom.
Zeitgeist, the Movie ili samo Zeitgeist (od nemačkog [ˈt͡saɪtɡaɪst] što znači Duh vremena) je američki dokumentarni film iz 2007. godine. Film predstavlja dokumentarni ekspoze o religiji, vlasti i globalnoj ekonomiji. Centralne teme filma uključuju mit o Isusu Hristu, teroristički napad na Ameriku 11. septembra 2001. godine, i američke Federalne rezerve. U filmu su predstavljene teorije zavere koje proističu iz ove tri teme.
Sam ovaj film je velika manipulacija. Film koji se zove Duh vremena, sam po sebi svojim narativom, manipulacijom i iskrivljenim činjenicama govoro o duhu vremena u kome je nastao. Hteo bih da skrenem pažnju da je film Zeitgeist potpuna fikcija, jer je lažan u svim aspektima priče koju priča. Sve je u tom filmu namerno pogrešno predstavljeno i montirano. Izgradjene su dopadljive masivne lažne konstrukcije u koje samo neobavešteni mogu da poveruju. Na žalost, neobaveštenih ima na svakom koraku, sve više. Jer, cela ideja filma je jedna sinkretička filosofija – ideologija.
Glavne promene u društvu
Ono što je meni skrenulo pažnju su par stvari koje su mi sociološki gledano zanimljive.
Prvo je već pomenuta raznovrsnost svega i svačega, kako u dobrom, tako i u lošem. Baš kao što na kablovskoj televiziji imate svašta da gledate, tako imate priliku da budete svašta i da na taj načini živite. Evidentno je kako sa komforom i višim standardom, uz opšti liberalizam i pad moralnih vrednosti, neobuzdano se rasplamsavaju mnoge bizarne pojave i groteksne ideje i pokreti iz subkulture. I to postaje moda. Podzemlje izlazi na svetlo scene.
Drugo, vidi se da je porast standarda stvorio kod ljudi jaku želju da uživaju u životu i da to svima pokažu. Ta želja je postala glavna ideologija gradjanske Srbije – potpuni konformizam. Postala je potreba da se živi što bolje, po svaku cenu. I ljudi su spremni da plate cenu, da potpišu ugovor sa Djavolom ko Mefisto, ne bi li živeli bolje. I kod mladih i kod starijih zveči parola „uzmi život sad ili nikad, za sve kreditne mogućnosti koje imaš“. Nigde nema štednje, odricanja, truda, skromnosti, a nema ni nekog društvenog i ličnog puritanizma. Što bi cinici rekli: „Daleko smo od Nemaca u svakom pogledu a mnogo bliži razmetljivom istoku.
Isticanje sebe i svog životnog stila je zvezda vodilja za one koji samo nešto malo više novca imaju od proseka.
Treće, dešava se veliko raslojavanje na ultra bogate, zatim na one koji su negde u sredini, malo više gore ili dole, i one koji su puka sirotinja. Klase u sociološkom smislu kod nas u društvu i ne postoje jasno razgraničene, to je u stvari jedna velika amorfna masa raznih nekozinstentnih grupica, koje čas postoje a čas utihnu, u jednoj velikoj društvenoj masi u kojoj se svi prepliću. Dok na obodima društva postoje male grupe bogatih i sve veće grupe jako siromašnih. U tom smislu, dogadja se invazija i izlazak nekog (polu)sveta na ulice koji kao da nije ni postojao pre dve tri decenije, a čak i ako je postojao, bio je skriven. Sada taj primitivni polusvet postaje glavna zabava na estradi, u politici, sportu, na naslovnim stranama. Taj čudni svet se izgleda namnožio od posledica šok tranzicija našeg društva na putu od socijalizma do liberalnog kapital feudalizma.
Četvrto, život i posao postaju sve kompleksniji, jer su prethodno navedene stvari učinile dogovore mnogo konfuznijim. Jasne smernice i pravila igre su atomizirani i svedeni na situacije od slučaja do slučaja. Snalaženje u poslu, karijeri, društvu, postaje sve komplikovanije. Nema više jasnih struktura napredovanja preko hijerarhijskih veza, postoji samo divlji grabež kroz političke partije, ali ni tu nisu stvari tako jasne, jer je mala bara puna krokodila. A od spolja globalni mediji i politika svetskih imperija nam naturaju selebriti život koji nam utiskuju kao poželjan, pa mi to žarko želimo a ne možemo sebi da ispunimo, pa se sve nešto upinjemo, mučimo, glumimo, da bi se uklopili u poželjan lik kome stremimo. To nas dodatno energizuje.
I peto, svi ovi elementi su podigli nivo frustracije u društvu. Mada se tu razlikuju selo i grad. Selo je sačuvalo mir, grad je postao košnica. Gradovi su nam umiveniji, prosečna plata je viša, radnje su snabdevene, valuta je stabilna, stvoren je niz novih poslova i zanimanja, institucije države rade bolje i efikasnije (iako ne kako bi mogle), materijalne promene na bolje su vidljive za sve osim za one koji su „stalno protiv“ ali je društvo u celini postalo sve isfrustriranije. I vlada veći bes. Ljudi su postali osetljiviji i uvredljiviji. Želje ih prže a nemogućnosti lede. Šizofrenija u najavi.
Tome su sigurno doprinele i socijalne mreže (Facebook, Twitter, Instagram) koje su ljudima dale kanal da mogu da budu besni i ogorčeni, što je samo umnožavalo opštu buku i bes. Te socijalne mreže su dovele do toga i da se bolje upoznamo i manje cenimo, jer smo shvatili preko FB i Twitera ko je kakav i šta voli, kao i šta mi ne volimo kod njega. Socijalne mreže su ogolile ljude, posebno u domenu njihovih slabosti.
Život je postao lepši i slobodniji a ljudi napetiji i tmurniji.
Na kraju i šesto, laž caruje, baš kao i film Zeitgeist, sve je više lažnih konstrukcija i plasiranja dezinformacija, da više ne znate šta je istina a šta laž, zahvaljujući moralno korumpiranim medijima i interesnim grupama koje pletu mrežu neistina.
Bajke više ne stanuju ovde.
Zlatko Šćepanović
Nije na odmet polemisati, pogotovo o aktuelnoj temi. Svako ima svoje mišljenje o globalnim i ličnim promenama, jer je evidentno da se promene neprekidno odvijaju pogotovo mimo nas, samo je pitanje gde je naše mesto u svemu tome. Autor je izneo svoje mišljenje, a na ostalima je da to ili prihvate ili argumentovano ospore. U globalnim stvarima se u principu slažem, ali u pojedinostima imam mnogo zamerki, što mi, nadam se, autor neće uzeti za zlo. Mislim da smo „na istoj strani“, samo što mi odredjena uopštavanja i pojedine konstatacije „smetaju“.
Zašto se vezivati za poslednjih deset godina, kada se govori o transformacijama u svim sferama života? Ako su komunizam i socijalizam nestali pre 25 godina i ušlo se u period lažne demokratije, onda je tad nastupila „nova era“ transformacija. Patriotizam i nacionalizam su i dalje prisutni i nisu vezani za transformacije koje su donele nove političke i ekonomske podele.
„Duh vremena“ lansiran pre jedne decenije je dobar primer za individualno poimanje da li je nešto laž ili istina. Jednostavno, ne znamo šta je istina. Ili bar većina ne zna. Toliko je toga rečeno, demantovano, manipulisano da jednostavno treba odložiti u folder „ne provereno“.
U „drugoj“ tački „smetaju“ mi konstatacije koje uopštavaju stvari: sasvim je normalno da sa većim standardom se u čoveku javlja potreba i za konfornijim načinom života. Šta ima loše u tome, kad već postoje mogućnosti. Ali kod većine, bar tako mislim, nije cilj da to svima pokazuju, već posledica što se ne mogu sakriti bolja kola, bolje odelo, ili neko drugo materijalno dobro. Oni kojima je to cilj nisu u većini. Oni su proizvod novog vremena i za njih važe druga moralna načela. Diskutabilno je i reći da nema štednje, jer štedi onaj ko ima, a većina nema (za to nema verodostojnih podataka), pošto više nema nekadašnje srednje klase koja je i mogla, ne mnogo, ali da ostvari neki nivo štednje. Drugo, odricanja ima i te kako, baš od strane tih istih nekadašnjih pripadnika srednje klase, čija je zarada uveliko niža od zvanično objavljenje prosečne zarade u Republici (u čiju verodostojnost se opravdano sumnja), a to je ne mali broj zaposlenih u privatnom sektoru, kao i u državnom. Paušalno je reći da nema truda i skromnosti, mnogo uopšteno.
Da ne bih preterao u kritici, zadržao bih se još samo na dve konstatacije: što se medija tiče – nisu nam potrebni svetski mediji da bi nam prikazivali pink stvarnost. To isto rade i domaći, jer je takva uredjivačka politika vlasnika. Nema tu patriotizma i objektivnosti, samo su pare u pitanju. A pare donose povezanost sa režimom i primitivna i jeftina zabava. Kako osuditi vlasnika televizije koja prikazuje realiti programe, kad mu je to donelo veliku gledanost a sa njom i veliku zaradu. Cilj mu je zarada a ne kulturno obrazovanje nacije. I drugo, koliko sam video od državnih institucija solidno rade hidrometereološki zavod, seizmološki zavod, i ne mogu da se setim ko još. Sigurno da ne rade dobro institucije koje čine osnov društva, pravosudje, policija, vojska, obrazovanje, zdravstvo, kultura, privreda, a sve pod patronatom i strogom kontrolom zakonodavne i izvršne vlasti. O tome mogu mnogo da pišem i iznosim primere.
Pominjem period od zadnjih 10 godina kao doba najintezivnije transformacije društva, kao ubrzano vreme promena koje mi možemo zapaziti. Naravno da je društvo u stalnom gibanju i promenama, počev od kraja Drugog svetskog rata pa do danas ali mi se čini da negde od 2004 godine dolazi do ubrzanije promene. To je period kada zemlja ekonomski napreduje sve do 2008 godine na talasu ekonomskog optimizma i novih sloboda, i tu počinju ubrzane promene i u svesti i u životnim stilovima.
Životni standard i konformizam nove generacije srednje klase spominjem kao trend suprotan „protestantskoj etici“ na kojoj naše političke vodje insistiraju kao novom obliku svesti. Mi jednostavno nismo ljudi koji su po prirodi skromni i štedljivi kad imamo mogućnosti ispred sebe. Druga je stvar kada neko štedi zbog nemanja, ovde govorim o nedostatku štednje onih koji imaju i o opštem trendu. Daj čoveku novac da vidiš kakav je. U tom smislu mi smo daleko od nemaca ili skandinavaca po puritanskom shvatanju života: trpljenje, štednja, skromnost.
No, ne kažem da je protestantska etika skandinavaca ili kalvinistički puritanizam švajcaraca nešto dobro za nas, verovatno je nama samima najbolje ovakvo ponašanje koje imamo, samo ga konstatujem. Jer, iskreno da priznam, meni je potpuno nerazumno da možda najbogatiji evropljanin, vlasnike Ikea robnih kuća, vozi Škodu staru preko 20 godina, kako bi pokazao svoju skromnost. A to što je to nebezbedno, nekomforno i bespotrebno osobi koja može da ima šta hoće, možda govori o suženju horizonta kojim se posmatra život. S druge strane je domaći paradoks, nemaš posao, nemaš sigurne prihide, nemaš stan, ali kupuješ sebi auto i skup mobilni telefon jer time pokazuješ svoje status. Meni je bio šokantan podataka da su najskuplji telefoni u Telenoru i najprodavaniji, i da ih kupuju deca, odnosno roditelji deci :-)
Medije reguliše država svojim merama i kontrolnim mehanizmima. Tu ne govorimo cenzuri nego o poštovanju istinitog informisanja. Ako država kaže da je nešto neprimereno i to sankcioniše, onda to mediji neće raditi. Mi ovako imamo situaciju da tabloidi svakodnevno nekoga lažno (ili istinito) optužuju, sude mu i stvaraju javno mnenje prema nekoj osobi, uništavajući mu život. I to tako traje godinama, samo se mete razlikuju. I nikom ništa. Izmisliš priču i uništiš osobu. Da ne govorim koliko se tu izmišlja i koliko se narušava zakon.
Pink, Hepi, Prva, B92 i slične televizije su zahvaljujući političkoj volji dobili nacionalnu frekvenciju da truju narod svojim sadržajima. Znate li kad bi takva televizija dobila nacionalnu frekvenciju u jednoj Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj, skandinavskim zemljama?
Nikada. Mogla bi da se prikazuje na kablovskoj mreži ali nikad kao nacionalna televizija. I nisu tu pare u pitanju koliko manipulacija javnim mnenjem. Domaća politička elita i oligarhija su mudro zaključile da takve ružičaste televizije imaju jak uticaj na birače, pa su ih dozvolile i upravljaju njima da bi ostvarili svoje političke ciljeve i pobede na izborima. Da nema Pinka i Hepija, B92 i Prve ne bi bilo ni sadašnje političke vlasti.
Da imamo kulturne i nezavisne medije i mi bi bili kulturnija i nezavisnija zemlja :-)
…a da g-din Šćepanović pogleda i ovo : http://www.thrivemovement.com/…, humansarefree.com…, http://www.davidicke.com…, itd? Oba pokreta (Zeitgeistmovement Pitera Džozefa samog po sebi posebnog, i Thrivemovement Fostera Gembla, odbeglog naslednika multinacionalke Proctor&Gamble) na potpuno drugačiji način r a z o t k r i v a j u Stvarnu Stvarnost, isto to radi Dejvid Ajk, Aleksandar Lajt i sl., i na volji je pratioca/čitaoca/konzumenta/pojedinca č e m u ili k o m e će verovati, ako već nije siguran u svoje oči i svoj um…
David Ajk je mitoman. Na par istinitih informacija gradi gomilu poluistina i konstrukcija a da ne kažem koliko umišlja i izmišlja.
Njima je teorija zavere posao – business. A to zahteva fabrikovanje „istina“ da bi stalno bili aktuelni.
Nisu to pouzdani izvori.
Zlatko Scepanovic je savrseno sagledao duh vremena u kome zivimo i nema sta tu da se kaze. Poucno je i korisno procitati ovakve tekstove i zastati na tren u ovom veku na ma kom prostoru…