IZ ČISTOG SRCA
Stara legenda govori o tome šta se događa kada naše molitve ponekad ni sam Bog ne čuje. Legenda o nemoj crkvi poučava nas kada molitve prolaze bez uslišenja i zbog čega one nekada ne mogu dopreti do Svevišnjeg.
Davno, davno, živeo je neki starac koji se mnogo i stalno u molitvi pitao:
– Gospode, da li Ti odgovaraš na naše molitve? Evo, ljudi se neprestano mole da bi živeli u miru i pokajanju, a nikako ne uspevaju. Nije li možda sujetna njihova molitva?
Jednom je sa tim mislima utonuo u san. Utom se sav u sjaju javi Anđeo, obavi ga krilom i ponese ga uvis. Što su više leteli, sve slabije su se čuli zvuci sa Zemlje. Nisu se čuli ljudski glasovi, utihnuo je žamor ljudskog života. Samo su se, s vremena na vreme, odnekud čuli skladni i nežni zvuci, kao od daleke laute.
– Šta je to? – upita starac.
– To su svete molitve – odgovori Anđeo – samo se one ovde čuju!
– Zašto su tako tihe? Zašto je malo tih zvukova?
Anđeo ga tužno pogleda.
– Želiš da znaš? Gledaj…
Daleko dole, video se veliki hram. Voljom Božjom, starac je mogao da vidi šta se dešava unutra. Hram je bio pun ljudi. Tekla je služba! Kakva služba – nisu znali, jer se nijedan zvuk nije čuo. Videlo se kako čtec nešto brzo-brzo čita, ali reči gore nisu dopirale. Na amvon je izašao gorostasni đakon. Odsečnim je pokretom zagladio kosu, podigao orar, široko otvorio usta, i… ni glasa ni zvuka! Na balkonu crkve hor se spremao da peva.
– Aha, hor ću sigurno čuti… – pomisli starac.
Dirigent je podigao ruke i dao znak za početak, ali – carovala je potpuna tišina. Bilo je to zaista čudno gledati: dirigent je mahao, basovi su se zacrveneli od naprezanja, tenori zapinjali visoko podižući glavu, svi su otvarali usta, ali, pesme nije bilo.
– Šta je ovo? – čudio se starac.
Pogledao je ljude koji su se molili. Bilo ih je veoma mnogo, raznih uzrasta i položaja: muškaraca i žena, starih i mladih, bogatih i siromašnih. Svi su se krstili, klanjali, mnogi su šaputali, ali se ništa nije čulo. Čitava je crkva bila nema.
– Zašto je tako? – pitao je starac.
– Spustimo se i onda ćeš videti i razumeti – reče Anđeo.
Nevidljivi za sve ljude, spustili su se u hram. Jednostavno odevena žena stajala je pored soleje i izgledalo je da se usrdno moli. Anđeo joj se približi i dodirnu je rukom… Odjednom, starac vide njeno srce i njene misli.
– Ta prokleta ženetina! – razmišljala je ona.
– Opet ima novu haljinu! Muž pijanica, deca nevaspitana, a ona ne obraća pažnju! Samo se licka!
Lepo obučeni gospodin je zamišljeno gledao ikonostas. Anđeo je dodirnuo njegove grudi i pred starcem se otvoriše njegove tajne misli:
– Teška dosada! Loše sam trgovao… Izgubio sam hiljadu, a možda i hiljadu i po…
Pored njega je stajao mladić. On se nije molio, sve vreme je gledao levo gde su stajale žene. Anđeo ga dodirnu i starac pročita njegove misli.
– Kako je dobra Dunja! Lepa je i ima dobar posao… Takva žena meni treba! Da li bi me htela?
Mnoge je dodirivao Anđeo i svi su imali slične misli, prazne, svetovne. Pred Bogom su stajali, ali o Bogu nisu mislili. Samo je izgledalo kao da se mole.
– Razumeš li sada? – upitao je Anđeo.
– Takve molitve do nas ne dolaze. Zato su u ovoj crkvi svi nemi.
Tog trenutka začu se zvonki dečji glasić koji je jasno govorio:
– Gospode, Ti si blag i milostiv… Spasi i pomiluj, isceli moju sirotu mamu!
U uglu, uza zid, klečao je dečačić. U očima su mu blistale suze. Molio se za svoju bolesnu majku.
Anđeo ga je dotakao i starac je video čisto dečje srce u kojem su bile ljubav, briga i molitva.
– Evo molitve, koja do nas dopire! Molitve izrečene bez iskrenog osećanja do Boga ne dolaze i plod ne donose – rekao je Anđeo.
Zapisao episkop Vasilij Kinešemski