POGLED NA SREĆU IZ KOSTARIKE
U stranoj tropskoj zemlji sedim pored okeana. Groznica uzbuđenja pri dolasku na dugo sanjano mesto prošla je i gledam u tamu iz koje dopire zvuk talasa. Previše često sedim na lepim mestima i gledam sreću iz mraka. Ali sa godinama čini mi se da ipak nikada nisam sam…
Veče je, a na mestu okupljanja na klupici pored česme nema nikoga pa sedim sam i ispijam flašu zaječarskog „zidarca“. Mrak i krošnje lipe sakrivaju me od pogleda i ja iz mraka posmatram prolaznike. Izgledaju mi srećno, žure nekuda, euforično idu ka centru i klubovima da utuku vrelu subotnju noć.
Meni se ne žuri nikuda. Devedesete mi se ne dopadaju. Nisam od onih namrštenih ćelavih momaka koji bi da večeras nekome nedužnome izlome kosti ne bi li se za trenutak isplatili ubodi steroidima i vreme provedeno u teretani i ispred ogledala. Jednom rečju – autsajder. Kući mi se nije sedelo, a nigde mi se nije išlo, pa razmišljam da li će neko od malobrojnih propalih talenata mog rodnog grada doći da ispije jednu.
I dok gledam te ljude kako negde žure, nesvestan svojih polumisli šapatom izgovaram više konstataciju nego pitanje:
„Mislite da ćete negde stići…“
Petnaestak godina kasnije u novembarsko predvečerje sam lutam ulicama Sijetla. Ovaj grad na Pacifiku opija svojom blizinom mora, planinama koje ga okružuju, klimom koja uvek obećava kišu i jesenjim bojama. Hladno je i ulicama tumaram sam. U ovom gradu i svim drugim gradovima, osim mog Zaječara, ja sam stranac. Ovog puta stranac koji je lovio strankinju. Avantura je završena, a posle svake lako stečene sreće slede periodi razočaranja i samoće. Navikao sam na to i nije mi teško. Šetam gradom, posmatram srećne ljude oko mene i zviždućem reči pesme koja mi je prva pala napamet:
„U ovim godinama… Svaka nova je kao uvreda…“
U stranoj tropskoj zemlji sedim pored okeana. Groznica uzbuđenja pri dolasku na dugo sanjano mesto prošla je i gledam u tamu iz koje dopire zvuk talasa. Odbijam ponude za poznanstvo sa lakim damama od mog novostečenog prijatelja Džimija. Prostitucija je legalna u Kostariki i siguran sam da bi Džimi za mene odabrao samo najbolju radnicu. Umesto toga plaćam mu još jednu turu i odlazim u samoću. Gledam u mrak i zamišljam kako bi bilo da je sada kraj mene ona koja nikada neće doći…
Previše često sedim na lepim mestima i gledam sreću iz mraka. Ali sa godinama čini mi se da ipak nikada nisam sam!
Jer, dok sedim sam u mraku i gledam srećne ljude kako žure u nepovrat, ona čiji sam dodir nedostojan da osetim, spušta sa nebesa svoju ruku na moje rame i plače zajedno sa mnom.
Bogorodica.