ŽIVOTOPIS
Kao majku i oca progutaš breskvin plod.
Odlutaš i budiš pelud, budeš crna plot.
Letiš, lud ispisuješ voljene reči,
plašiš miholjsko iverje, udišeš avgust, hašiš.
Moliš se dnevnom božanstvu, plavookom dahu,
prostranstvu, rugaš se prašnjavom Molohu,
teskobi se rugaš, pa otvaraš dveri neba
iza kojih predu zveri, kraljevi pogreba.
Hraniš se prividima, jer tamo nema pastira
orlova, tamo nema, nema studene vode mira.
Onda putuješ preko sedam brda, sedam mora,
dolina, godinama kroz vrtove pune zatora.
Hodiš kroz naseobine čijih se teških imena
i čijanih tmina ne sećaš, rasteš iz semena
davnih kneževina, upijaš rojeve insekata,
kao kad si u Sani žvakao opojno lišće kata.
I nastavljaš da bdiš u belom fosforu rata
što jedne na videlo izbaci kao žar i Atile,
a druge kao vlati trave na padinama Avale,
meso mandarina s Krita ili kreste Ararata.